Средимо Тунгузе

Много су се осилили ти Тунгузи. Понашају се као да је све њихово најбоље. У свему се понашају као да су први, а у ствари су инаџије и са слабостима као и сви други. Спремио сам план у четири тачке да их средимо.

Прво, треба да убацимо наше мангупе у њихове медијске редове. То неће ићи тешко јер наша истраживања показују да су поткупљиви као и други. Није Филип Македонски рекао узалуд да „златом натоварен магарац прескаче зидове највеће тврђаве!“ Када убацимо своје дечке у медије, тада пласирамо афере. Почињемо с докторима, јер је свако осетљив кад му је здравље у питању. Стално наглашавамо да су корумпирани, да међу њима царује незнање, да су завршили факултете јер су татини синови, да им је етика и морал на ниским гранама, да су заборавили Хипократову заклетву. Истовремено им преко наших људи у законодавним телима стално треба смањивати плате, бенефиције, укидати права. Сваки мали кикс треба представити као општу појаву, тако да се компромитује цео еснаф. Неповерење у докторе заразно делује, јер народ мисли: „кад су они такви а одабрали су хумани позив, какви су тек трговци и привредници“?!

Друго, треба ширити неповерење у одбрамбену моћ тих Тунгуза. Њихове историјске успехе на којима темеље своју самоувереност треба приказивати као успехе других, које су они себи приписали. Сваки актуелни проблем, на пример пад војногавиона, треба приказати као израз крајње неспособности, сиромаштва, неприпремљености за одбрану отаџбине. Експлозије у складиштима или фабрикама, којесу део свакодневног ризика бављења експлозивним средствима, треба приказивати као део диверзија снага које су знатно јаче него што народ претпоставља.Треба сејати неповерење у тунгуске традиционалне пријатеље и приказивати их као вероломне и непоуздане, који ће у одсудном тренутку окренути леђа. За то је најбоље користити отпадничка племена као Магузе, Богузе, Цргузе, Хргузе или Слогузе, јер говоре истим језиком Тунгуза.

Треће поље делатности које доприноси дефетизму и малодушности, па и депресивности тунгуског народа, јестеподручје правде, правосуђа, јер је то трећи стуб на којем почива свака држава, ако је замислимо као сојеницу, које су стари народи подизали на рекама. Код компромитације правосуђа треба упорно понављати неефикасност истог, склоност подмићивању од врха до дна хијерархије.Препоручљиво је компромитовати угледне људе из правосуђа, јер се ту име стиче послевише деценија рада, које један новински чланак у трену претвори у ноћну мору. Нерешене случајеве треба упорно, увек поново,вадити из архива и указивати онако, овлаш, као неспособност и злу намеру, и провлачити теорију завере у свим случајевима где су државни интереси у питању. Тако се шири неповерење у редовима лојалних грађана и нико више ником не верује.

Четврта захватна тачка деловања против кочоперних Тунгуза јестењихово школство. Баш тамо где се они поносе успесима и међународним квалитетом својих припадника, треба сејати неповерење. Кад атакујемо на школство, дирамо у памет народа,а ту је свако осетљив. Професоре треба приказати као сиромахе и нужно зло заборављено од државе. Као људе који ће продати оцену за сићу, као морално посрнуле перверзњаке, који користе први угао да штипкају објекте своје сексуалне похоте, тако да се родитељи плаше и да шаљу децу у школу. Преко корумпираних законодаваца треба пласирати сувишна знања,а напредак науке кочити свим средствима.

Црква и њено научавање мора бити предмет посебног интереса. Она је дубоко укорењена код Тунгуза и зато треба пласирати удар у њене темеље. Ту је најефикасније ићи на компромитовање истакнутих личности, високо пласираних у хијерархији цркве. Нарочито треба инсистирати на контрадикцији између њихових речи и дела, пласирајући енормно богаћење појединаца, њихов раскошан живот. И оно што увек има ефекта, јер дотиче свако живо биће, јестепроналажење сексуалних афера повезаних с перверзним животом. Ту је и нормалном човеку тешко да се брани,а љага пада на цео црквени естаблишмент. Сејањем неповерења у моралну вертикалу црквених великодостојника, сеје се неповерење у народ и ствара слика Содоме и Гоморе, народа на који је примењива свака божја и људска казна. Тако се унапред оправдају поступци изолације, санкција, блокаде, као да се недајбоже ради о кужном народу. Све то са стране оставља утисакзаслужене казне за пороке који су, према нашој пропаганди, део обичаја тунгуског народа.

Има у некој земљи пословица да ће пре пропасти село него обичаји. Кад у ове четири тачке уништимо обичаје, кога ће још бити брига за такво село у тамо некој Тунгузији. Док они бране ливаде, остаће без душе. А као континентални народ не знају да последњи морнарски позив за помоћ гласи СОС(Save our souls), тј. спасите наше душе. Свет данас ратује да би придобио душеследбенике, док ливаде препушта овцама да пасу...