Драгоцен филм

"Сутра ујутру" је визуелно култивисан и писмен, стилски уједначен филм који удара гледаоца право у стомак. Целовито дело, са јаким емотивним искораком, артикулисаним у крику једне изгубљене генерације чији се портрет нуди као на длану.

Без сумње, ово је до сада најбољи Новковићев редитељски подухват, промишљен и зрео. Свеже и зналачки вођена интимистичка, урбана драма у којој чланови глумачког ансамбла дишу један за другог. Бриљира Нада Шаргин у главној женској улози, а Даница Ристовски у малој улози мајке главног јунака (Уликс Фехмиу) покреће питање зашто је чешће нема на великом екрану.

Сценарио за филм написала је поетеса и драмски писац Милена Марковић која већ дуже сарађује са Новковићем, а плодови те сарадње су све бољи и бољи. Вешто и луцидно, без сентименталности или патетике, Марковићева нуди истраживање осећања, разочараности и наде генерације чију су младост у доброј мери "појели скакавци", а коју она лично добро познаје. При томе, ниједног тренутка се не помиње политика, личности из тог света, не нуде се за филмове често оптерећујуће метафоре, параболе или експлицитна тумачења. Тога у филму "Сутра ујутро" нема, али су све узрочно-последичне везе јасне.

 Ово је филм о младима који су своју зрелост стицали у невремену, запитани над својом егзистенцијом у свету пуном контрадикторности. Искрена и аутентична прича о судбини оних који су заробљени у заједничку прошлост и неспособни да нађу сопствену будућност. О онима, чија је потреба за враћањем времена уназад и заустављањем тренутака радости, заједништва и великих животних очекивања, испровоцирана изненадним поновним окупљањем. Али, више ништа није исто.

Прича из филма "Сутра ујутро" испричана је кроз призму јунака који се после 12 година живота у иностранству враћа у земљу, кроз сторију о Ненаду који стиже из Канаде како би прославио венчање са Мајом у присуству својих родитеља (Лазар и Даница Ристовски), неколико пријатеља (Небојша Глоговац, Љубомир Бандовић и Рада Томовић) и бивше девојке Саше (Нада Шаргин). Међутим, потенцијално славље претвара се у суочавање са променама у сваком од ликова понаособ и спознају разлога смрти заједничког другара Симе (Милош Влалукин).

 Новковић је као редитељ потврдио своја утемељена знања и спремност на комуникацију модерним филмским језиком, Миладин Чолаковић као директор фотографије нуди ефектан и дуже памтљив рад, а добар ритам филма у домену је заслуга и монтажера Лазара Предојева. Ристовски је поново показао да је као продуцент веома озбиљан "играч".

У трагању за филмском истином и што бољим и причи примеренијим изразом, Новковић се одлучио за примену неких од правила филмског манифеста "Догма 95" (само редитељ, слободна камера и глумци), што се показало као исправна одлука за реализацију у основи локалне приче реалистичког проседеа универзалних мотива, који могу да важе за све људе и да функционишу било где.

 Све је са правом мером и на правом месту. Драгоцен, продукцијски мали, ауторски филм. Препорука за гледање.