Dragocen film

"Sutra ujutru" je vizuelno kultivisan i pismen, stilski ujednačen film koji udara gledaoca pravo u stomak. Celovito delo, sa jakim emotivnim iskorakom, artikulisanim u kriku jedne izgubljene generacije čiji se portret nudi kao na dlanu.

Bez sumnje, ovo je do sada najbolji Novkovićev rediteljski poduhvat, promišljen i zreo. Sveže i znalački vođena intimistička, urbana drama u kojoj članovi glumačkog ansambla dišu jedan za drugog. Briljira Nada Šargin u glavnoj ženskoj ulozi, a Danica Ristovski u maloj ulozi majke glavnog junaka (Uliks Fehmiu) pokreće pitanje zašto je češće nema na velikom ekranu.

Scenario za film napisala je poetesa i dramski pisac Milena Marković koja već duže sarađuje sa Novkovićem, a plodovi te saradnje su sve bolji i bolji. Vešto i lucidno, bez sentimentalnosti ili patetike, Markovićeva nudi istraživanje osećanja, razočaranosti i nade generacije čiju su mladost u dobroj meri "pojeli skakavci", a koju ona lično dobro poznaje. Pri tome, nijednog trenutka se ne pominje politika, ličnosti iz tog sveta, ne nude se za filmove često opterećujuće metafore, parabole ili eksplicitna tumačenja. Toga u filmu "Sutra ujutro" nema, ali su sve uzročno-posledične veze jasne.

 Ovo je film o mladima koji su svoju zrelost sticali u nevremenu, zapitani nad svojom egzistencijom u svetu punom kontradiktornosti. Iskrena i autentična priča o sudbini onih koji su zarobljeni u zajedničku prošlost i nesposobni da nađu sopstvenu budućnost. O onima, čija je potreba za vraćanjem vremena unazad i zaustavljanjem trenutaka radosti, zajedništva i velikih životnih očekivanja, isprovocirana iznenadnim ponovnim okupljanjem. Ali, više ništa nije isto.

Priča iz filma "Sutra ujutro" ispričana je kroz prizmu junaka koji se posle 12 godina života u inostranstvu vraća u zemlju, kroz storiju o Nenadu koji stiže iz Kanade kako bi proslavio venčanje sa Majom u prisustvu svojih roditelja (Lazar i Danica Ristovski), nekoliko prijatelja (Nebojša Glogovac, Ljubomir Bandović i Rada Tomović) i bivše devojke Saše (Nada Šargin). Međutim, potencijalno slavlje pretvara se u suočavanje sa promenama u svakom od likova ponaosob i spoznaju razloga smrti zajedničkog drugara Sime (Miloš Vlalukin).

 Novković je kao reditelj potvrdio svoja utemeljena znanja i spremnost na komunikaciju modernim filmskim jezikom, Miladin Čolaković kao direktor fotografije nudi efektan i duže pamtljiv rad, a dobar ritam filma u domenu je zasluga i montažera Lazara Predojeva. Ristovski je ponovo pokazao da je kao producent veoma ozbiljan "igrač".

U traganju za filmskom istinom i što boljim i priči primerenijim izrazom, Novković se odlučio za primenu nekih od pravila filmskog manifesta "Dogma 95" (samo reditelj, slobodna kamera i glumci), što se pokazalo kao ispravna odluka za realizaciju u osnovi lokalne priče realističkog prosedea univerzalnih motiva, koji mogu da važe za sve ljude i da funkcionišu bilo gde.

 Sve je sa pravom merom i na pravom mestu. Dragocen, produkcijski mali, autorski film. Preporuka za gledanje.