Временска машина

Оног момента кад сам сазнао да се повећање цена основних животних намирница може видети голим оком, зграбио сам децу, угурао их у супермаркет и поделио им потрошачке корпе. Правац – на обуку! Где такву образовну прилику да пропусте! За последњих десетак година цене су све нешто килаво, пужевски расле, по бедна два-три одсто с пролећа и јесени, па нисам ни могао да им на делу покажем неприметно извлачење пара из свог ионако танког новчаника.А сада, усред лета, скачу кенгуровим скоком за 10, 15, 20 процената!Eто изузетне шансе да се наследници и практично увере како ради традиционални српски економски механизам! Национални ланац самопослуживања „Миди” право је место где најмлађи од компетентних стручњака – продаваца, месара и касира – могу да добију одговор на питање које родитељима свакодневно узалуд постављају: „Који невидљиви монструм усисава мамину и татину плату?”Нека се у продавници, као огледном пољу кризе, и сами увере да ли се 330 евра просечне плате може растегнути да се поткрпе три пута веће породичне потребе. Нек клинци и сами виде како ствар функционише и коначно престану да траже лову за гардеробу, изласке, путовања и сличне младалачке глупости.

– Значи, нема више сладоледа, чипса, жвака... – чешкају се по глави. Паметнице, схватају у моменту. Моји гени!

– Шта да вам радим, болан је процес одрастања. Што пре схватите где живите, то боље. Храна у Београду готово исто кошта као и у Европи, у којој је зарада неколико пута већа него овде – клизимо међу рафовима тихо, као да смо у музеју. Не додирујемо експонате, фини смо. Само у случају да нам нека конзерва туњевине баш западне за око, зирнемо у декларацију, одмеримо је нежно у шаци, подсетимо се како је доскоро било лепо у летњим вечерима припремити салату баш од те врсте, па је вратимо на полицу и наставимо даље.

На час практичне наставе у радњи на ћошку, у крају већ прозван као Економско-уметнички перформанс „Иди види Миди”, осим нас, сјатио се цео комшилук. Посетиоци, ходајући међу гондолама, посматрају шта су све до јуче бар понекад могли да купе, а од данас ће се тога радо сећати. Униформисано особље – сви „играчи” у црвеним дресовима са натписом „Србија” и неизоставним оцилима на грудима – изузетно је љубазно према шетачима. Даје корисне информације о изложеним производима. Окупља знатижељне групице око појединих артикала и о њима, попут поткованих туристичких водича, држи слово с дубоким поштовањем. Као да се ради о делићу моштију Јована Крститеља у бугарском градићу Созополу, Кеопсовој пирамиди код Гизе, или ретким корњачама „карета карета” у Каламакију на Закинтосу, а не о зејтину, јогурту и сардинама! Сазнајемо о главним карактеристикама макарона, брашна, сувомеснатих производа: како се дотична намирница некад јела, како се припремала, које пиће је уз њу најбоље пасовало, а чујемо и прогнозе колико десетина постотака ће јој у септембру-октобру поново поскочити цена...

Набасах на шпалир продавачица. На амбалажу рафално „хефтају” налепнице са „свеже размноженим” бројчицама! Обузима ме феномен „већ виђено”! Еј, па ја сам на прагу временске машине! Крочих у деведесете године прошлог века.

– То вам је, дечице, класичан „дежа ви”... – шапућем – ...илити призор за који осећам да ми се већ једном десио.

Жмарци ми се просипају низ леђа. Дрхтим пред кадровима „филма” који је код нас био „хит” за време хиперинфлације.

– Па где нас води овакав живот, тајо? – велике су дечије очи.

– Прича има тужан крај... – гурам их напоље, на ваздух. Пред „Мидијем” чека следећа група заинтересованих за паранормалне појаве.

Ушли су. Узели корпе. Врата иза њих се затворише. Колективно кренуше у прошлост. Српски времеплов је одличан, тачан, али има малу фалинку. Кориснике никако да поведе у будућност. Ако је, тамо негде у димензији времена, за нас уопште и има.

Дарко Калезић