И жена и редитељ

Херцег Нови – Једна од ретких гошћи 24. Херцег Нови-Монтенегро филм фестивала била је ових дана и босанскохерцеговачка редитељка Инес Тановић, једна од пет ауторки омнибуса „Неке друге приче”, насталог према идеји и концепту београдског критичара и продуцента Ненада Дукића који је овај захтеван пројекат водио и као извршни продуцент.

Тановићева је заједно са београдском редитељком Аном Маријом Роси представила овај филм херцегновској публици, чије су реакције биле сличне онима, до сада добијеним на фестивалима „Синема Сити” у Новом Саду (регионална премијера), Таормини (светска премијера), Пули, Палићу, Мотовуну, Сарајеву (филм је само до сада позван на више од 15 фестивала, укључујући и Монтреал, Ваљадолид, Атину…, што га чини рекордером у овој продукцијској години региона). Дакле, аплаузи, искрене честитке и речи одобравања и публике и филмских професионалаца за филм који као целина

оставља јак утисак озбиљно промишљеног ауторског филма. Са јасним а вишеструким везивним ткивом између пет, идејно и естетски, различитих филмских прича с којима је на несвакидашњи начин повезана бивша Југославија, међу којима је она коју је емотивно, али без патетике испричала и Инес Тановић.

– Продукционо, ово је био захтеван посао али и ауторски веома инспиративан пројекат Ненада Дукића, на чему смо му сви захвални. Било је потребно да појединачне приче „увежемо” са заједничком темом – трудноћом, не толико у буквалном колико у метафоричком смислу, у смислу могућег настанка новог живота у земљама бивше Југославије у којој смо некада сви заједно живели, каже Инес Тановић, истичући да је веома задовољна што је баш она одабрана да буде представница Босне и Херцеговине у овом пројекту, али и то да јој је учешће у омнибусу „Неке друге приче” већ отворило многа врата за даљи рад.

Наиме, на продукцијском „Синелинку”, на недавно завршеном „Сарајево филм фестивалу”, Инес Тановић је припала прва награда (награда Арте) продуцентског деветочланог жирија, у чијем су раду учествовала имена попут Жака Голдштерна (председник канског Синефондасиона) и Жаклин Аде (прдседнице француског „Фонд суда”), и то за нови пројекат – сценарио под радним називом „Наша свакодневна прича”. И не само то, Тановићева је позвана да са овим пројектом учествује и у „Атељеу” Канског фестивала у мају 2011. године (ове године један од учесника био је и наш Срдан Голубовић са пројектом „Кругови”).

– Омнибус „Неке друге приче” много је помогао у добијању ове награде, јер су чланови жирија, пре сусрета са мном, прво видели овај филм и схватили да смо га радили у веома јакој копродукцији. Као аутор, ја сам у том смислу задовољила њихове критеријуме – каже Тановићева, откривајући да је њен нови пројекат заправо прича о распаду савремене породице због политичких и економских утицаја, али и њеном поновном окупљању због услед болести једног од чланова.

 Како то обично бива у земљама бивше Југославије, у којима ако немаш Оскара, „Медведа”, „Лава” или „Палму”, не вредиш баш много, ни Инес Тановић до сада у Босни није добила средства за свој нови филмски пројекат. Редитељка верује да ће Фондација за кинематографију Сарајева, сада када је прво препозната од стране међународног жирија (значајних светских продуцената), ипак имати слуха и пружити финансијску помоћ без којег ни страни фондови не могу узети учешћа.

О својој позицији на босанскохерцеговачкој филмској сцени, Инес Тановић – дипломирала на сарајевској Академији за сценску уметност, волонтер и асистент режије у филмовима Кеновића, Бењамина Филиповића, Златка Лаванића..., самостално режирала пет кратких играних филмова, уредница Играног програма Федералне телевизије БИХ– каже и следеће:

– Осећам се као аутор, а аутори у деведесет одсто случајева сами пишу сценарио, евентуално уз помоћ колеге чији рад цените и чији сензибилитет осећате. Наравно, веома је захтевно бити и сценариста и редитељ јер је те две улоге тешко раздвојити, те се могу покрасти многе грешке. С друге стране, ја сам и оно што се назива жена-редитељ. Није проблем у томе што средина не прихвата жене редитеље, већ у томе што их генерално има мање. Мање их уписује академију, мање је завршава, некако сви сматрају да је природније да буду глумице а не редитељке. Уз то, редитељски посао подразумева много одсуства од куће, путовања, рад без радног времена, а знамо да жена најчешће има и породицу и кућу коју треба да држи у својим рукама. Што се мене тиче, уз све обавезе, спремна сам да идем даље и да се борим...