I žena i reditelj

Herceg Novi – Jedna od retkih gošći 24. Herceg Novi-Montenegro film festivala bila je ovih dana i bosanskohercegovačka rediteljka Ines Tanović, jedna od pet autorki omnibusa „Neke druge priče”, nastalog prema ideji i konceptu beogradskog kritičara i producenta Nenada Dukića koji je ovaj zahtevan projekat vodio i kao izvršni producent.

Tanovićeva je zajedno sa beogradskom rediteljkom Anom Marijom Rosi predstavila ovaj film hercegnovskoj publici, čije su reakcije bile slične onima, do sada dobijenim na festivalima „Sinema Siti” u Novom Sadu (regionalna premijera), Taormini (svetska premijera), Puli, Paliću, Motovunu, Sarajevu (film je samo do sada pozvan na više od 15 festivala, uključujući i Montreal, Valjadolid, Atinu…, što ga čini rekorderom u ovoj produkcijskoj godini regiona). Dakle, aplauzi, iskrene čestitke i reči odobravanja i publike i filmskih profesionalaca za film koji kao celina

ostavlja jak utisak ozbiljno promišljenog autorskog filma. Sa jasnim a višestrukim vezivnim tkivom između pet, idejno i estetski, različitih filmskih priča s kojima je na nesvakidašnji način povezana bivša Jugoslavija, među kojima je ona koju je emotivno, ali bez patetike ispričala i Ines Tanović.

– Produkciono, ovo je bio zahtevan posao ali i autorski veoma inspirativan projekat Nenada Dukića, na čemu smo mu svi zahvalni. Bilo je potrebno da pojedinačne priče „uvežemo” sa zajedničkom temom – trudnoćom, ne toliko u bukvalnom koliko u metaforičkom smislu, u smislu mogućeg nastanka novog života u zemljama bivše Jugoslavije u kojoj smo nekada svi zajedno živeli, kaže Ines Tanović, ističući da je veoma zadovoljna što je baš ona odabrana da bude predstavnica Bosne i Hercegovine u ovom projektu, ali i to da joj je učešće u omnibusu „Neke druge priče” već otvorilo mnoga vrata za dalji rad.

Naime, na produkcijskom „Sinelinku”, na nedavno završenom „Sarajevo film festivalu”, Ines Tanović je pripala prva nagrada (nagrada Arte) producentskog devetočlanog žirija, u čijem su radu učestvovala imena poput Žaka Goldšterna (predsednik kanskog Sinefondasiona) i Žaklin Ade (prdsednice francuskog „Fond suda”), i to za novi projekat – scenario pod radnim nazivom „Naša svakodnevna priča”. I ne samo to, Tanovićeva je pozvana da sa ovim projektom učestvuje i u „Ateljeu” Kanskog festivala u maju 2011. godine (ove godine jedan od učesnika bio je i naš Srdan Golubović sa projektom „Krugovi”).

– Omnibus „Neke druge priče” mnogo je pomogao u dobijanju ove nagrade, jer su članovi žirija, pre susreta sa mnom, prvo videli ovaj film i shvatili da smo ga radili u veoma jakoj koprodukciji. Kao autor, ja sam u tom smislu zadovoljila njihove kriterijume – kaže Tanovićeva, otkrivajući da je njen novi projekat zapravo priča o raspadu savremene porodice zbog političkih i ekonomskih uticaja, ali i njenom ponovnom okupljanju zbog usled bolesti jednog od članova.

 Kako to obično biva u zemljama bivše Jugoslavije, u kojima ako nemaš Oskara, „Medveda”, „Lava” ili „Palmu”, ne vrediš baš mnogo, ni Ines Tanović do sada u Bosni nije dobila sredstva za svoj novi filmski projekat. Rediteljka veruje da će Fondacija za kinematografiju Sarajeva, sada kada je prvo prepoznata od strane međunarodnog žirija (značajnih svetskih producenata), ipak imati sluha i pružiti finansijsku pomoć bez kojeg ni strani fondovi ne mogu uzeti učešća.

O svojoj poziciji na bosanskohercegovačkoj filmskoj sceni, Ines Tanović – diplomirala na sarajevskoj Akademiji za scensku umetnost, volonter i asistent režije u filmovima Kenovića, Benjamina Filipovića, Zlatka Lavanića..., samostalno režirala pet kratkih igranih filmova, urednica Igranog programa Federalne televizije BIH– kaže i sledeće:

– Osećam se kao autor, a autori u devedeset odsto slučajeva sami pišu scenario, eventualno uz pomoć kolege čiji rad cenite i čiji senzibilitet osećate. Naravno, veoma je zahtevno biti i scenarista i reditelj jer je te dve uloge teško razdvojiti, te se mogu pokrasti mnoge greške. S druge strane, ja sam i ono što se naziva žena-reditelj. Nije problem u tome što sredina ne prihvata žene reditelje, već u tome što ih generalno ima manje. Manje ih upisuje akademiju, manje je završava, nekako svi smatraju da je prirodnije da budu glumice a ne rediteljke. Uz to, rediteljski posao podrazumeva mnogo odsustva od kuće, putovanja, rad bez radnog vremena, a znamo da žena najčešće ima i porodicu i kuću koju treba da drži u svojim rukama. Što se mene tiče, uz sve obaveze, spremna sam da idem dalje i da se borim...