Пред објавом рата политичкој мафији

Разоткривањем илегалног система финансирања екстремне деснице у Аустрији истражитељи су ушли у траг неуобичајеном облику криминалног удруживања. Заснован на архитектури преминулог шефа ултрадесничара Јерга Хајдера, овај „патент“ није заживео на „синергији“ посрнулих представника државе и подземља. Реч је искључиво о функционерима парламентарних странака.

Челни функционери Слободарске странке, и отцепљеног Покрета за будућност Аустрије, сумњиче се да су од 1993. године продајом државних некретнина, докапитализацијом и продајом акција Хипо-Алпе-Адрија банке, трговином оружјем и прањем новца стекли профит од неколико стотина милиона евра. Обим штете предмет је спекулација.

Истражитељи, ипак, тврде да су на трагу највећој аустријској и средњоевропској корупционашкој афери. Уз Аустрију, погођене су аутономна покрајина Баварска у Немачкој, Хрватска и Бугарска.

Има индиција о умешаности италијанских странака које теже отцепљењу северних покрајина од Рима, под именом Паданија. Органи поменутих земаља најављују истраге које се пореде – са објавом рата политичкој мафији.

*
На питање, која је мафија најопаснија – Ндрангета, Коза ностра, Камора или Сакра корона, ђакузе или тријаде – некадашњи италијански јавни тужилац Паоло Борселино је рекао: „Најопаснија је политичка мафија.“

Борселино није доживео потврду своје изјаве. Материјални докази поднети су после његове погибије у атентату мафије 1992. године. Од осуде италијанског премијера у седам мандата Ђулија Андреотија на 24 године робије због припадности мафији у јесен 2002, до извођења пред суд чланова римског Сената минулог пролећа, документована је систематска уплетеност политичких представника у мрежу организованог криминала у Италији.

Уласком у траг Хајдеровом систему страначког финансирања, крочило се још даље: индиције и докази упућују на постојање страначке мафије која дејствује самостално.

Почетком деведесетих година прошлог века Јерг Хајдер наложио је блиским сарадницима формирање предузећа преко којих би се преусмеравале донације и провизије у партијске фондове. Хајдер, тврде сведоци, живео је у страху да би странка могла да западне у финансијске тешкоће.

Језгро су формирали Јерглови дечаци. Названи по деминутиву Хајдеровог имена Јерг – Јергл, у преводу Јергић. Карл Хајнц Грасер, каснији министар финансија, био је дете увозника луксузних аутомобила. Нашло се на услузи када је требало наградити заслужне: „Јагуарче (јагуар) овде, мече (мерцедес) онде, са попустом до педесетак одсто“. Следили су Валтер Мајшбергер, Гералд Микша, Карл Хајнц Петриц...

Порасли апетити

Задатак референата – мимо званичних задужења у странци – подразумевао је дискретно „претакање доприноса“ – од донација „краља“ папирне индустрије Томаса Принцхорна, до прилога власника Магна концерна Франка Штронака и фабриканта оружја Гастона Глока, познатог по чувеном пиштољу марке „глок“.

Уласком слободара у коалициону владу са народњацима 2000. године, апетити су порасли. Каже се, дечаци су се осамосталили. Било је прилика на претек за попуњавање тајних фондова и личних рачуна.

Приоритетни задатак била је (закаснела) приватизација подржављене имовине на којој је инсистирао Брисел. Надлежан за приватизацију био је министар финансија Карл Хајнц Грасер. Сходно реченом, тежиште истраге у Аустрији усредсређено је на ревизију приватизације аустријске подржављене имовине, од 2000. године. У износу од 7,5 милијарди евра.

Спорни тендери

Спорно је двадесетак тендера: продаја 41 одсто акција монопола дувана (769 милиона евра), приватизација 47 одсто поштанског монопола (652 милиона евра), продаја акција челичане Фест (502 милиона евра)и 3900 станова Републике (145 милиона евра), уступање акција аеродрома Швехат граду Бечу (145 милиона евра). Сумњу су изазвале аукције Државне штампарије (31 милиона евра) и аукцијске куће „Доротеум“ коју је откупио школски друг министра Грасера за суму од 73 милиона евра.

Паралелно са аустријском истрагом, јавно тужилаштво у Минхену истражује детаље фузије Хипо-Алпе-Адрија банке, у већинском власништву аустријске покрајине Корушке, чији је поглавар био Јерг Хајдер, са баварском Ландесбанком. Немачком институту нанесена је штета од 3,7 милијарди евра...

У Хрватској и Бугарској истражују се приватизације у којима су учествовале аустријске компаније Телеком, Хипо банка и неколико грађевинских предузећа.

Према информацији „Политике“ из Беча, надлежна тужилаштва Италије, Белгије и Немачке заинтересоване су за детаље финансијске помоћи прослеђене на рачуне тамошњих десничара: Хајдеров систем страначког финансирања подразумевао је и „допринос“ ширењу утицаја екстремне деснице на континенту.

Каталог посртања

Најзанимљивији детаљи финансијске афере доводе се у везу са донацијама из Ирака и Либије. О њима сведочи афера „дванаест прљавих рачуна“. Истражитељи су у дневнику Хајдеровог функционера Валтера Мајшбергера пронашли наводе о илегалним партијским фондовима. У дванаест банака Лихтенштајна и Швајцарске Хајдер је депоновао око 45 милиона евра – донације либијског вође револуције Муамера ел Гадафија. Приде, и петнаест милиона долара – донације некадашњег ирачког диктатора Садама Хусеина.

Какве су услуге плаћали Гадафи и Хусеин? Претпоставља се да је реч о илегалном извозу аустријског оружја на Блиски исток. Претпоставља се, такође да је преко Хајдеровог система пран новац ирачког диктатора. У најновијем извештају Организације за економску сарадњу и развој ОЕЦД наводи се да је четрдесетак фирми из Аустрије, под плаштом сарадње у програму „Нафта за храну“, исплатило Ираку мито од милијарду евра. Део новца преусмерен је преко Хајдерових рачуна у непознатом правцу.

Трећи аспект је Хајдерово лобирање у корист Садама Хусеина, произилази из документа ирачког министарства унутрашњих послова, који се појавио у Бечу. У њему се помиње плаћање даљих пет милиона долара и образлаже сврха:

– ...Двојици џентлмена из Аустрије, премијеру покрајине Корушке др Јергу Хајдеру и његовом блиском сараднику Евалду Штадлеру, исплаћено је за време посете Ираку, од 3. до 6. маја 2002. године, пет милиона долара за услуге пропагирања ирачке политике у Европи. Хајдеру је исплаћено 1,250.000 долара, Штадлеру 3.750.000 милиона... Мир и милост Алахова нека их прати!“ (Хајдер је хонорар у више наступа оправдао. Последњи пут у јуну 2006. године. Искористио је посету Џорџа Буша Аустрији да би му у медијима пребацио да САД у Ираку константно крше одредбе међународног права.

Милош Казимировић

-----------------------------------------------------------
Корупција као несташлук

Актуелна аустријска корупционашка афера нема познатог пандана. Представља новост утолико што је реч о систему у буквалном смислу. Истакнути политичари неометано и организовано су се бавили финансијским криминалом у осетљиво дугом периоду од, безмало, две деценије.

Појединачни елементи афере, међутим, буде сећања на оне ретке афере илегалног страначког финансирања које су обелодањене у јавности.

Један од најпознатијих финансијско-политичких скандала била је Локид-афера. Средином седамдесетих година прошлог века откривена је у Немачкој, Италији, Холандији и Јапану.

Тадашњем западнонемачком министру одбране Францу Јозефу Штраусу пошло је за руком да оповргне оптужбе да је на име провизије за набавку борбених авиона добио 10 милиона долара. С обзиром на то да је доказни материјал нестао из америчких архива. Његове политичке колеге у преостале три земље биле су лошије среће. Италијански председник Ђовани Леоне поднео је оставку под притиском јавности. Холандски принц Бернхард је осумњичен да је лично присвојио 1,1 милион долара од Локида, па је био принуђен да поднесе оставке на све функције.

У Јапану се у жижи афере обрео тадашњи премијер Какујеј Танака. Упркос доказима о примању мита, око три милиона долара, кривични процес никада није приведен крају – окончан је деведесетих година због смрти осумњиченог. У немачкој афери илегалног финансирања Демохришћанске странке, на стубу срама се обрела плејада најистакнутијих политичара те партије. Од Волфганга Шојблеа и Макса Штрауса до бившег канцелара и почасног председника странке Хелмута Кола.

У Француској су периодично покретане истраге против председника државе, од Франсоа Митерана до Жака Ширака. Ипак, ефекат, чак и у оним ретким случајевима када би дошло до осуде, није имао жељено дејство. Емпиричари су у бројним истраживањима установили да популарност осумњичених, или осуђених политичара није доведена у питање: корупционаштво, бар када је реч о такозваним вишим, партијским интересима, сматра се ка„ваљерским деликтом“и несташлуком.
Поучен сенкама прошлости, актуелни политички врх у Аустрији разматра пооштравање законских одредби о страначком финансирању и о транспарентности иметка политичара.

Сличне кораке планира и Брисел. Онде се, међутим, разматра и могућност изрицања забране политичарима да на„кнадно буду награђени за свој политички рад“. С тим у вези помињу се бивши немачки канцелар Герхард Шредер и његов вицеканцелар Јошка Фишер. Обојица су, по повлачењу из активне политике, склопили високо дотиране, милионске уговоре о саветодавном посредовању са предузећима која су профитирала од њихове пређашње политике.

 М. К.
-----------------------------------------------------------
Заједнички корени

Либијска администрација неуморно је истицала да је Јерг Хајдер унапредио традиционално добре односе Беча и Триполија. (По угледу на блискоисточну политику легендарног канцелара Бруна Крајског, Хајдер је неговао везе са низом арапских државника, пре свега са либијским шефом државе и сином Саифом ел Исламом.) О квалитету тих односа сведоче донације Хајдеру, лично, и његовој странци.

Уз једнократну уплату од 45 милиона евра, Хајдеру и његовим политичким следбеницима достављане су у току предизборних кампања недељне субвенције: курири либијске амбасаде у Бечу доносили су у страначку централу пластичне свежњеве са по 150.000 до 200.000 долара.
Квалитет политичких односа био је само један разлог пријатељства. Хајдеру је, наиме, пошло за руком да увери оца Муамера ел Гадафија и сина Саифа, у своје арапско порекло: објаснио је, као сви аријевци, вуче корене из индијско-пакистанског региона.

Ближе порекло, рекао је, јесте арапско: Мо„ји преци су се пре четири стотине године година доселили из подсахарске регије, преко Андалузије, у Аустрију.“ Хајдер је своје корене тако веродостојно представио да је Гадафијев син Саиф о њему јавно говорио као о „Ел Хајдеру“.

Приликом једног банкета у либијском представништву у Паризу, Саиф је показао новинарима поклон за Хајдера – луксузно издање Курана:

„Искрено желим Хајдеру да се што пре повуче у пензију... Рекао је да ће тада коначно прећи у ислам и посветити се молитвама Алаху.“

М. К.