Десимир од сада дежура испред Гуче

Гуча – Намернике које пут води до Гуче од јуче ће, на уласку у варошицу с истока, дочекивати победник првог Сабора трубача Десимир Перишић (1919–1983) у свом бронзаном издању од три метра и 500 килограма. Споменик земљораднику са шајкачом и самоуком трубачу из засеока Расовац у Горачићима поред Гуче у подне је дизалицом смештен на постамент, уз звуке оркестра његовог сина Милоша Перишића (61) и саборску химну „Са Овчара и Каблара“.

– Десимир ће, од сада, дежурати овде поред првих кућа Гуче као добродошлица сваком госту Сабора – рекао је Слободан Јоловић, председник општине Лучани, домаћин 50. Сабора трубача (од 13. до 22. августа).

С трубом у једној и буклијом у другој руци, Милош Перишић је стао поред бронзаног белега очевог и постројио свој оркестар у коме тенор свира његов брат Радојко, а на бубњу син Дејан. Ту се мотао и седмогодишњи Вељко, праунук Десимиров, који је већ овладао првим аријама на лименом инструменту. Они су својом свирком указали дужно поштовање претку који је 14. октобра 1961. године на првом Сабору у Гучи освојио прву Прву трубу Драгачева међу четири завичајна оркестра, свирајући два кола, „Радојкино“ и „Кукуњеш“, и марш „Београд“.

– И са спомеником и без њега, Десимир је првак Драгачевског сабора за сва времена. Јер, он је једини Драгачевац који је освојио Прву трубу у 49 година дугој историји ове приредбе. На њој се, пре свега, ценило мајсторство ма која да је адреса трубачева, и можда је величина Сабора управо у томе што је пред својом кућом Драгачевац победио, како се у шали вели, само триред: први пут, последњи пут и никад више – каже за „Политику“ Алекса Протић (74), рођени Гучанин, који од 1958. године живи у Љубљани и није пропустио ниједан од 49 сабора.

Оног првог и очеве победе тек кроз назнаке сећа се и Милош Перишић, који није успео да понови тај подвиг. Ипак, обојица су добили звање мајстора Драгачевског сабора, Десимир посмртно 1991. а Милош 1996. године. Милошев оркестар стигао је ове године до полуфинала које се одржава 19. августа и то је прилика да се уврсти међу 16 најбољих у Гучи и појави на финалу у суботу, 21. августа. Ових лета свира на свадбама по чачанском крају, са различитом зарадом и тарифом за долазак од, најчешће, 250 евра („Некоме морамо да дођемо и џабе“).

Споменик Десимиру Перишићу дело је академског вајара мр Велимира Каравелића из Београда, који је 30 дана радио на моделовању и још толико на ливењу. Тај други део посла обављен је у ливници Зорана Кузмановића у Смедереву.

Пола столећа после Десимирове победе у Гучи, кад му се име у славу и споменик преметнуло, само још покоји мештанин и понека књига памте тај дан. Забележен је, дабоме, и у једној споменици Сабора коју су саставили Радован М. Маринковић и прота Јован Лукић, па ту овако пишу:

„Кад је Десимиру Перишићу на првом Сабору уручена победничка труба, сјатили се око њега новинари и неке младе Београђанке.

– Перишићу – обрати му се нека плавојка – молим те да ми даш аутограм.

Десимир је слегао раменима, није знао шта је то.

– Не могу да ти га дам, остао ми је код куће!“

Гвозден Оташевић