Desimir od sada dežura ispred Guče

Guča – Namernike koje put vodi do Guče od juče će, na ulasku u varošicu s istoka, dočekivati pobednik prvog Sabora trubača Desimir Perišić (1919–1983) u svom bronzanom izdanju od tri metra i 500 kilograma. Spomenik zemljoradniku sa šajkačom i samoukom trubaču iz zaseoka Rasovac u Goračićima pored Guče u podne je dizalicom smešten na postament, uz zvuke orkestra njegovog sina Miloša Perišića (61) i saborsku himnu „Sa Ovčara i Kablara“.

– Desimir će, od sada, dežurati ovde pored prvih kuća Guče kao dobrodošlica svakom gostu Sabora – rekao je Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani, domaćin 50. Sabora trubača (od 13. do 22. avgusta).

S trubom u jednoj i buklijom u drugoj ruci, Miloš Perišić je stao pored bronzanog belega očevog i postrojio svoj orkestar u kome tenor svira njegov brat Radojko, a na bubnju sin Dejan. Tu se motao i sedmogodišnji Veljko, praunuk Desimirov, koji je već ovladao prvim arijama na limenom instrumentu. Oni su svojom svirkom ukazali dužno poštovanje pretku koji je 14. oktobra 1961. godine na prvom Saboru u Guči osvojio prvu Prvu trubu Dragačeva među četiri zavičajna orkestra, svirajući dva kola, „Radojkino“ i „Kukunješ“, i marš „Beograd“.

– I sa spomenikom i bez njega, Desimir je prvak Dragačevskog sabora za sva vremena. Jer, on je jedini Dragačevac koji je osvojio Prvu trubu u 49 godina dugoj istoriji ove priredbe. Na njoj se, pre svega, cenilo majstorstvo ma koja da je adresa trubačeva, i možda je veličina Sabora upravo u tome što je pred svojom kućom Dragačevac pobedio, kako se u šali veli, samo trired: prvi put, poslednji put i nikad više – kaže za „Politiku“ Aleksa Protić (74), rođeni Gučanin, koji od 1958. godine živi u Ljubljani i nije propustio nijedan od 49 sabora.

Onog prvog i očeve pobede tek kroz naznake seća se i Miloš Perišić, koji nije uspeo da ponovi taj podvig. Ipak, obojica su dobili zvanje majstora Dragačevskog sabora, Desimir posmrtno 1991. a Miloš 1996. godine. Milošev orkestar stigao je ove godine do polufinala koje se održava 19. avgusta i to je prilika da se uvrsti među 16 najboljih u Guči i pojavi na finalu u subotu, 21. avgusta. Ovih leta svira na svadbama po čačanskom kraju, sa različitom zaradom i tarifom za dolazak od, najčešće, 250 evra („Nekome moramo da dođemo i džabe“).

Spomenik Desimiru Perišiću delo je akademskog vajara mr Velimira Karavelića iz Beograda, koji je 30 dana radio na modelovanju i još toliko na livenju. Taj drugi deo posla obavljen je u livnici Zorana Kuzmanovića u Smederevu.

Pola stoleća posle Desimirove pobede u Guči, kad mu se ime u slavu i spomenik premetnulo, samo još pokoji meštanin i poneka knjiga pamte taj dan. Zabeležen je, dabome, i u jednoj spomenici Sabora koju su sastavili Radovan M. Marinković i prota Jovan Lukić, pa tu ovako pišu:

„Kad je Desimiru Perišiću na prvom Saboru uručena pobednička truba, sjatili se oko njega novinari i neke mlade Beograđanke.

– Perišiću – obrati mu se neka plavojka – molim te da mi daš autogram.

Desimir je slegao ramenima, nije znao šta je to.

– Ne mogu da ti ga dam, ostao mi je kod kuće!“

Gvozden Otašević