Мање деце у одмаралишту Црвеног крста

Баошићи - Родитељи су нам рекли да им нисмо потребни, да смо им терет. Сада сам ја, и моје седморо браће и сестара у хранитељским породицама. Жену која брине о мени и најмлађем брату зовем мама, друге немам, каже седамнаестогодишња В. Б. (17) из Панчева која је ове године први пут видела море.

Она је једно од деце које су ове године боравили у Дечјем одмаралишту Црвеног крста Србије „Криста Ђорђевић” у Баошићима.

– Моји отац и мајка су алкохоличари. Било нас је деветоро деце, али ми је један брат умро. Када родитељи више нису хтели да брину о нама, прешли смо код хранитеља у Белу Цркву. Нови дом смо нашли у овом месту. Распоређени смо у породице по двоје, али смо близу па се виђамо сваки дан – прича В. Б. о свом детињству.

Мир је нашла код хранитеља који су је и уписали у школу.

– Мама је добра, једино је озбиљна када морам да учим. Тада ми не попушта – напомиње ова весела девојчица и каже да се на мору заљубила у Николу.

У купању ужива као и у боравку у дечјим радионицама и на журкама које у одмаралишту организују волонтери Црвеног крста.

– Једном сам била на Ади Циганлији и није ми се баш допало. Овде је много лепше и волела бих да дођем и идуће године – прича В. Б.

На опоравку у одмаралишту су деца из српских енклава на Косову и Метохији, ђаци пешаци, малишани ромске националности из социјално-економски угрожених породица, као и деца која су победила на такмичењу „Крв живот значи”.

Овог лета је, међутим, било много мање дечје веселе цике и смеха у овом објекту, а разлог је – недостатак новца. За боравак деце прикупљено је око три милиона динара и око 4.700 евра, тако да су капацитети били попуњени тек 60 одсто. Упркос томе, прилику да се искупају, одморе и побегну од свакодневице добили су и ђаци са Косова и Метохије. Из општине Штрпце стигли су основци Марија Марковић и Милош Сталетовић.

– Био сам мали кад сам први пут био у Баошићима. Сада је све другачије. Нашао сам другаре на спрату, дружимо се, учествујемо у караокама, играма без граница који се увече организују на Дечјем тргу – каже Милош.

У дружењу са новим пријатељицама ужива и Марија.

– Све је добро, једино ми недостаје мамина кухиња. Овде сам опуштена, мада је и код куће другачије него раније. Ми смо већ навикли на стање на Косову и Метохији. Имамо школско двориште у коме се окупљамо, али гледамо наше програме па често време проводимо испред телевизора – објашњава Марија.

Ситуација је, кажу, много мирнија, па им није јасно што неки њихови рођаци на Косово и Метохију неће да дођу ни током годишњих одмора. Старији су ипак опрезнији и потврђују да је сада другачије, али да је далеко од доброг...

– Привидни мир. Сада мање прете, али то ипак чине. Углавном провоцирају млађи, они од 18 до 25 година, трубе, добацују – каже Драгомир Друлевић, васпитач.

У једној од претходних смена одмаралиште су посетили и ђаци пешаци из Ивањице и Лучана. Море су видела деца која од куће до школе препешаче по десет километра.

– То су малишани који су навикли да раде. Помажу родитељима у свим пољопривредним радовима, па им пешачење тешко не пада. Једино им је проблем када падну снег. Тада родитељи морају са коњима да пробију стазу да би деца прошла у школу, или их носе на раменима док не дођу до пута – каже Марко Андрејевић, волонтер из Ивањице.

Да би деца којој родитељи или старатељи не могу да обезбеде боравак на мору могла и следеће године да уживају у мору и сунцу потребно је више донаторских средстава. Пример једног Новосађанина пензионера говори да се и у време кризе може помоћи. Он сваког месеца за потребе деце издвоји од 20.000 до 30.000 динара.

Бранка Васиљевић