Улоге на познанство

Редитељски филмски деби Синише Ковачевића "Синовци" промовисао је нову, младу генерацију глумаца, "свежу крв" српске кинематографије, која смело показује да има шта да понуди, саопшти и то одбрани пред публиком и критиком.

Потковани глумачким знањем стеченим на Факултету драмских уметности у Београду и талентом, Бранислав Томашевић, Ненад Маричић и Никола Ракочевић одиграли су ликове потомака различитих генерација породице Срећковић, који су изгинули у Срему током балканских ратних сукоба прошлог века.

На недавном Фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма у Нишу, за тумачење лика Михајла Срећковића Никола Ракочевић је награђен признањем за најбољу дебитантску улогу.

– Срећа је ипак важна, али су неопходни и таленат и рад. Шта год радите, најважније је да оставите добар утисак – истиче Ракочевић који је студирао у класи проф. Биљане Максић, а дипломирао заједно са колегиницом Калином Ковачевић у представи "Извињавамо се, много се извињавамо" Звездара театра. Са Миланом Караџићем недавно је радио на представи "Трансилванија" Београдског драмског позоришта, а гледали смо га и у филму "Шејтанов ратник" Стевана Филиповића, првој српској фантастичној комедији.

Глумци по кафићима

– У "Шејтановом ратнику", као генерацијском филму, радили смо лежерније, али смо следили договорене ствари које треба да се следе како би филм био добар. Са Синишом Ковачевићем је било, ипак, озбиљније. Он изда задатке које треба урадити, али дозвољава да, кроз то што је прецизно задао, глумац изрази своју глумачку машту и интелект – објашњава Ракочевић рад са Синишом Ковачевићем на филму "Синовци".

– Филм "Синовци" би требало да буде пример другим редитељима како да пронађу глумачку екипу за своје филмове. Требало би мало да прошетају по позориштима, јер глумце углавном проналазе по кафићима – указује Ненад Маричић који је у "Синовцима" дебитовао на платну.

Ненад Маричић и Бранислав Томашевић учили су глуму заједно, у класи професора Предрага Бајчетића. Томашевић је остварио једну од главних улога у драми "Диши дубоко" Драгана Маринковића, а играо је и у филмовима "Мала ноћна музика" Дејана Зечевића и "Мали свет" Милоша Радовића.

– У нашој кинематографији влада поремећен систем вредности. Улоге се добијају без провера, на основу познанства или препоруке. У последње време нема чак ни кастинга за нове филмове, а и када постоје, филмска екипа углавном већ зна ко ће тумачити главне улоге, а са осталим глумцима се поигравају или међу њима проналазе оне који ће тумачити епизодне улоге – упозорава Томашевић.

Поред нове генерације глумаца, "Синовци" ће остати упамћени и по чињеници да је након година позоришног, филмског и телевизијског искуства Петар Краљ остварио главну улогу на великом платну, за коју је освојио главно признање на Фестивалу глумачких остварења у Нишу, Гран при "Наиса".

Једноставност глуме

– Са Петром Краљем сам радио на представи "Дуго путовање у ноћ" и имао прилику да научим доста, пре свега у приватном животу, како да се глумац односи према другима и буде скроман, природан и нормалан – истиче Маричић са којим се слаже и Томашевић.

– Од Пере Краља смо научили једноставност глуме, живљења и доживљаја околине, људи и света. Када је човек свестан себе и када нема проблеме сујете, из тога проистиче једноставност и спонтаност – додаје Томашевић који je у Загребу завршио снимање телевизијске серије "Завера", у којој тумачи шефа српске тајне полиције.

"Синовце" је током биоскопске дистрибуције видело око седам хиљада гледалаца, што је поражавајућа бројка гледаности за домаћи филм.

– Критеријуми наше публике су јако пали, публика је жељна лаких забава, а не нечега након чега ће се запитати. То је, вероватно, и наш генерални културолошки проблем. Био сам у Америци и видео да су сале од четири хиљаде места испуњене до последњег места – истиче Томашевић и додаје да иако Американце овдашња публика сматра глупим, они имају изграђен култ одласка у биоскоп, што се у Србији изгубило.