МАРТИ И МАДЛЕН

Да ли преговори у Бечу између Београда и Приштине све више личе на оно што се догађало пре седам година у Рамбујеу? Игра ли Марти Ахтисари сада улогу Мадлен Олбрајт у настојању да српску делегацију разним потезима и изјавама избаци из преговарачког процеса? Наравно, није Ахтисари у томе усамљен, јер како тумачити изјаву "Политици" Мишела Фушеа, иначе идејног творца састанка у Рамбујеу, "да се у Рамбујеу Милошевићу за Косово нудио модел решења кризе у Новој Каледонији која је тражила отцепљење од Француске, да се том моделу Милошевић ругао, и да је Нова Каледонија и данас француска територија". Дакле, први пут чујемо да је неко покушао да повеже Нову Каледонију и Космет, и још то у контексту неуспелих састанака у Рамбујеу пре седам година. Испада да је Југославија бомбардована 1999. године због Нове Каледоније!

Шта се стварно догађало у Рамбујеу то најбоље знају тадашњи учесници састанака, но тамо није било никаквих преговора, јер су се југословенско-српска делегација и албанска страна директно за столом среле само једном, и то на почетку догађања. Све после тога обављали су међународни посредници, односно Американци који су једнима и другима преносили ставове две делегације, наравно и Вашингтона. Кључ неуспеха у Рамбујеу био је анекс Б, однoсно војни анекс уговора у којем је практично тражено да НАТО окупира целу Југославију. Срби су то одбили и НАТО је кренуо у рат. Један представник Стејт департмента касније се похвалио: "Намерно смо циљ поставили сувише високо да Срби не би могли да пристану. Било им је потребно мало бомбардовања, па ће то и добити".

Анекс Б је предвиђао да трупе НАТО-а имају право на коришћење друмског, железничког, поморског и ваздушног саобраћаја у целој Југославији без надокнаде, затим право на коришћење радио-станица, право на оснивање својих база где год то пожеле, све опет без надокнаде, без ограничења и без обавезе на придржавање закона Србије и Југославије и јурисдикције њених власти, од којих се опет захтевало да поштују сва наређења НАТО-а на приоритетној основи и свим адекватним средствима. За сваког политичара анекс Б био је, заправо, ултиматум ради окупације неке земље и тако су га оценили и неки српски опозициони политичари који су били у Рамбујеу.

Југословенско-српска делегације у Рамбујеу прихватила је претходно политички текст споразума о Космету који је укључивао и присуство НАТО-а у јужној српској покрајини. Американци су били изненађени и уследила је замка, неколико сати пре потписивања српска делегација добила је и анекс Б војног споразума. Осим Американаца нико други није знао за анекс Б, Руси су нешто начули о параграфима шест, седам и осам, али нису знали детаље. Амерички преговарач Кристофер Хил и аустријски дипломата Волфганг Петрич инсистирали су на анексу, док је руски преговарач Борис Мајорски био уздржан, одбио је да расправља о томе, а касније је одбио и да присуствује тренутку када су косметски Албанци потписивали "мировни" споразум.

Ни новинари који су пратили догађаје у Рамбујеу нису знали детаље анекса Б војног споразума. Југословенско-српска делегација осудила је тај анекс на последњој конференцији за новинаре у Паризу, слабо посећеном састанку у југословенској амбасади 18. марта у 11 сати.

Што се тиче Запада, само су посланици Доњег дома британског Парламента упознати су са анексом Б, али тек 1. априла 1999, дакле пуних седам дана после почетка агресије на Југославију. У америчком Конгресу о анексу Б никада и није говорено.   

У тексту Кумановског војно-техничког споразума анекса Б више нема, НАТО је одустао од онога што је све тражено у Рамбујеу и свео своју војну присутност само на територију јужне српске покрајине. Чак, штавише, у Кумановском споразуму и Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН која га потврђује пише "да је Србија пристала на међународно безбедносно присуство на Косову са значајним учешћем НАТО-а". Касније се то међународно учешће претворило у НАТО окупацију Космета, а УН само фигурирају.

Дакле, Нова Каледонија нема никакве везе за неуспехом Рамбујеа. Анекс Б војног споразума био је тај тројански коњ који је саботирао мир. Било је још простора за дипломатске опције, рат се могао избећи. Они који сада преговарају у Бечу требало би добро да проуче све суптилности Рамбујеа, да нам се не би поновила "Нова Каледонија".