Три миље до Чернобиља

Прву недељу августа провео сам у Бону, на Конференцији УН о климатским променама, заправо на састанку две, такозване, ад хок, радне групе које имају за циљ да преговоре, који нису окончани новим правнообавезујућих документом 2009. године у Копенхагену, приведу крају у Канкуну, у Мексику, крајем ове године.

Тај споразум треба да обезбеди значајно смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште (ГХГ) како би се спречиле нежељене климатске промене. Познато је да је угљен-диоксид, који настаје сагоревањем фосилних горива, најзаступљенији у „пакету” ГХГ. Технологије, које би омогућиле његово смањење, а обезбедиле производњу енергије су због тога „на цени”. Поред обновљивих извора енергије, значајно место припада и нуклеарној технологији, то јест нуклеарним електранама (НЕ) иако она није обновљива.

Нуклеарна енергија је једна од тема које су разматране на овом скупу, али само у контексту питања да ли ће бити увршћена на листу за реализацију једног од „флексибилних механизама”, за лакшу реализацију Кјото протокола. Уједињени Арапски Емирати су најавили почетак градње четири нуклеарне централе, јер желе да сачувају сопствене ресурсе нафте и гаса на дужи рок, а Савезна агенција за заштиту животне средине СР Немачке је представила идеје за достизање 100 одсто производње електричне енергије, само из обновљивих извора, до 2050. године.

Донедавно, неки појединци, као и невладине организације, позивајући се на наш закон, који донет 1989. године у СФРЈ, а након тога два пута прихватан у целости, прво од СРЈ 1995. године, а потом и од Републике Србије 2005. године, залагали су се да прогласе мораторијум и на „размишљање” о овој теми. Докле је то ишло говори чињеница да је пре неколико година један грађанин поднео кривичну пријаву против тадашњег министра науке, јер му се учинило да кроз нови закон о јонизујућем зрачењу покушава да отвори врата нуклеарној технологији. Наравно страх је био безразложан.

Поменути закон, један је од најкраћих, има их укупно четири, а практично само два члана, забрањује изградњу НЕ, постројења за производњу нуклеарног горива и прераду ислуженог нуклеарног горива. Забрана се такође односи и на доношење инвестиционих одлука, израду инвестиционих програма и техничке документације за изградњу НЕ... Међутим, у другом члану се јасно каже да се одредбе претходног члана не односе на научноистраживачке и истраживачко-развојне радове, рударско-геолошке истражне радове, геолошко-сеизмичка истраживања и образовање кадрова.

Прва НЕ изграђена је 1956. године у Великој Британији. Данас је у раду 439 нуклеарних реактора, а током 2010. године повезане су у мрежу три нове НЕ (Русија, Кина и Индија), једна је затворена (Француска), почета је изградња осам нових (четири у Кини, две у Русији, по једна у Јапану и Бразилу). У међувремену су се десила два озбиљна акцидента, 1979. године у САД, Острво три миље, и 1986. године у Украјини (бивши СССР), Чернобиљ. Први инцидент није имао људских жртава, а други је имао око 70 директних и око 200.000 угрожених, који су трајно евакуисани и под медицинским надзором су. Ефекат другог случаја је био погубан за убрзанију нуклеаризацију у многим земљама, укључујући и САД која има највећи број НЕ.

Нуклеарна технологија је доживела много унапређења, која су се усредсредила на сигурност и енергетску ефикасност. На том плану је постигнут очевидан и огроман напредак, за разлику од управљања и складиштења истрошеног нуклеарног горива. Чињеница је да тај отпад, посебно онај који има карактеристике високе радијације, треба складиштити на геолошки сигурном и физички безбедном месту следећих неколико хиљада година. Не улазећи у детаље у вези са овим питањем може се констатовати, ако је то олакшавајућа околност, да испоручиоци технологија преузимају значајну одговорност о овом питању.

Намеће се питање коришћења нуклеарне енергије, која такође није одржива, али је њен век коришћења много дужи, према некима и до 1.000 година. Србија није била у прилици да изгради ниједан енергетски објекат последњих, скоро 30 година и брзо ће се суочити са чињеницом да постојећи капацитети неће бити у стању да обезбеде потребне количине енергије, посебно ако се остваре амбициозни планови опоравка наше привреде. Енергија је основа сваког развоја и потреба за енергијом ће расти. То је очигледно, јер чак и у времену економске кризе интерес за инвестиције у енергетском сектору је велики.

Начелник Одељења за одрживи развој Министарства рударства и енергетике