Извоз не расте од просипања памети

Мирку Тодоровићу, власнику конфекције „Тодор”, дозлогрдило је да слуша експерте који као спасоносно решење за српску привреду виде „повећање извоза и раст конкурентности”. Овај привредник из Врњачке Бање не мисли да савет стручњака није добар, али оно што му смета јесте то што му још нико од експерата није рекао која је то магична формула којом се нова тржишта освајају.

– Не могу ја данас нешто да почнем да производим и већ сутра да се појавим на страном тржишту. Прво морам да се докажем на домаћем терену, а то не може преко ноћи – негодовао је Тодоровић.

Његов рецепт је „замена увоза”. Односно, да робу коју увозимо бар једним делом заменимо домаћом производњом и тако смањимо јаз у спољној трговини. Тек после освајања домаћег терена и „затварања неких канала” у увозу може да се размишља о извозу.

Мирков син Владимир, коме је као извршном директору у компанији „Тодор” поверен посао освајања нових тржишта, каже да је прва препрека са којом се извозници суочавају имиџ државе који је и даље лош.

– Изузетно тешко је радити с тако лошом репутацијом. На страну то што су у развијеним земљама тржишне позиције већ заузете. Шта неког купца из Западне Европе интересује „Тодор” из Врњачке Бање. Иако су наше цене повољније од конкурената, мора много да се уложи у рекламу да би се постигао ефекат – каже Владимир и додаје да је „Тодор” још 1993. године почео да посећује светске сајмове.

Данас ова компанија извози више од трећине своје производње, али у земље Европске уније одлази нешто мало више од пет одсто производње. На страном терену се српски произвођачи нађу у недођији и Тодоровић сматра да би им у представништвима привредних комора много помогли ако би дали бар основне информације о тржишту.

Ништа мање љут на експерте није ни Васо Лекић, председник Управног одбора компаније „Фудленд”.

– Не извози се тако што покупите сву памет, запослите 100 људи, направите производ и преко ноћи освојите страно тржиште. Стручњаци су у праву, они говоре ноторну истину, али иза пароле „извести или умрети” лежи крвав рад – објашњава Лекић.

Он открива да без неколико милиона евра компанија не може ни да помишља на излазак на страно тржиште. Каже и то да годишње издваја од 50.000 до 100.000 евра само за посете различитим сајмовима по свету где успоставља контакте са потрошачима.

– Пре пара треба имати визију шта купцу треба и шта он жели да купи. За изградњу фабрике потребно је најмање милион или два милиона евра, а за трошкове маркетинга на страном тржишту најмање 500.000 евра. Ми баш сад градимо фабрику у Брусу испод Копаоника. Без обзира на то што инвестирамо у најгоре време и у неразвијеном подручју, стално се суочавамо са проблемима. Те нема инфраструктуре, те нема воде, струје… Морам да кажем да сам љут на Министарство пољопривреде због недовољног субвенционисања произвођача, да Министарство економије и Министарство рада покушавају да помогну, али да то није довољно – негодовао је Лекић.

Кад правите робу за извоз исто је као кад гајите дете, објашњава сликовито. „Не може беба данас да се роди и да сутра има 25 година. Потребно је улагање и брига. Касније, као формирана личност дете бригу враћа родитељима. Исто је и са прављењем робе за извоз, држава мора да нам дуне ветар у једра како бисмо јој ми то касније вратили”, уверен је Лекић.

„Фудленд” извози петину своје производње и за неколико година у извозне послове уложио је два милиона евра, открива Лекић, док је на домаћем тржишту ова компанија инвестирала осам милиона. Као произвођачу који ради и на домаћем и на страном терену неприхватљива му је теорија да слаб динар погодује увозницима.

– У овој ситуацији је довољан и пад курса од пет одсто да нас обори на главу. Не можемо извоз да финансирамо са губитком – пожалио се Лекић.

Небојшу Мишића, власника компаније за производњу прехрамбених производа „Арекс”, финансијска криза је буквално оборила на главу. Пре него што је светско тржиште почела да дрма рецесија, Мишић је извозио више од 50 одсто своје производње.

Пре годину и по дана био је принуђен да заустави производњу. Пре месец дана, са мањим бројем радника поново је активирао погоне. На питање зашто је затворио фабрику Мишић одговара са две речи: „Тржиште је пукло”.

– Што ви то пишете, о томе је већ све речено и све се зна. То нема никаквог ефекта. Ако се не испуни ништа од онога што се привредници договоре са државом и ако договор нико не слуша, онда не видим поенту тих разговора – разочаран је Мишић.

Како каже, политичари имају једне, а привредници друге циљеве и врло ретко се они поклопе.

– Ни пензионерима ни запосленима у државној администрацији не би било драго када би део њиховог новца био преусмерен на подршку извозницима, на пример – сматра Мишић.

Ако је сировина скупа, порези и таксе високи, ако нас убијају курсне осцилације, онда тај трошак неко мора да надокнади, објашњава Мишић зашто је раст извоза тежак посао.

– Не можемо ми да извеземо производ, а да сировину беремо на ливади – љут је наш саговорник.

Бојан Радун, извршни директор „Нектара”, открива да их је продор на тржиште Босне и Херцеговине, где су српски производи добро познати, коштао више од шест милиона евра.

– И то у периоду од 2001. до 2006. године када је све било много јефтиније. А да не причамо о развијеним тржиштима где се појављујете сами наспрам конкурената који иза себе имају и те какву подршку државе – објашњава наш саговорник.

Његов старији колега Никола Павичић, који руководи компанијом „Таркет” из Бачке Паланке (извози чак 80 одсто производње), сматра да привредници прво морају да помогну себи, па тек онда могу да се надају државној подршци.

– Све нас мучи тај почетак, а превелике мудрости нема. Не постоји производ који је добар за Србију, а није за извоз. Дакле, произвођачи прво треба да знају да направе квалитетну робу. Не могу привредници кривицу сваљивати само на политичаре, ако им је фирма нереформисана, ако имају вишак запослених, ако роба коју праве није квалитетна. Ако произвођач не зна, он мора да зна ко зна. Рецепт је повезивање са успешним светским фирмама које имају искуства у томе, баш као што је „Синтелон” својевремено урадио са „Таркетом”. Е, ту држава наступа. Она мора да убеди страног партнера да се на овом тржишту посао исплати – каже Павичић и додаје да држава не би требало да жали паре за консултанте који би фирмама помогли да се трансформишу у ефикаснија предузећа, али и да уколико сматра да је неки пројекат добар код банака положи гаранције у име неке фирме.

Аница Николић