Izvoz ne raste od prosipanja pameti

Mirku Todoroviću, vlasniku konfekcije „Todor”, dozlogrdilo je da sluša eksperte koji kao spasonosno rešenje za srpsku privredu vide „povećanje izvoza i rast konkurentnosti”. Ovaj privrednik iz Vrnjačke Banje ne misli da savet stručnjaka nije dobar, ali ono što mu smeta jeste to što mu još niko od eksperata nije rekao koja je to magična formula kojom se nova tržišta osvajaju.

– Ne mogu ja danas nešto da počnem da proizvodim i već sutra da se pojavim na stranom tržištu. Prvo moram da se dokažem na domaćem terenu, a to ne može preko noći – negodovao je Todorović.

Njegov recept je „zamena uvoza”. Odnosno, da robu koju uvozimo bar jednim delom zamenimo domaćom proizvodnjom i tako smanjimo jaz u spoljnoj trgovini. Tek posle osvajanja domaćeg terena i „zatvaranja nekih kanala” u uvozu može da se razmišlja o izvozu.

Mirkov sin Vladimir, kome je kao izvršnom direktoru u kompaniji „Todor” poveren posao osvajanja novih tržišta, kaže da je prva prepreka sa kojom se izvoznici suočavaju imidž države koji je i dalje loš.

– Izuzetno teško je raditi s tako lošom reputacijom. Na stranu to što su u razvijenim zemljama tržišne pozicije već zauzete. Šta nekog kupca iz Zapadne Evrope interesuje „Todor” iz Vrnjačke Banje. Iako su naše cene povoljnije od konkurenata, mora mnogo da se uloži u reklamu da bi se postigao efekat – kaže Vladimir i dodaje da je „Todor” još 1993. godine počeo da posećuje svetske sajmove.

Danas ova kompanija izvozi više od trećine svoje proizvodnje, ali u zemlje Evropske unije odlazi nešto malo više od pet odsto proizvodnje. Na stranom terenu se srpski proizvođači nađu u nedođiji i Todorović smatra da bi im u predstavništvima privrednih komora mnogo pomogli ako bi dali bar osnovne informacije o tržištu.

Ništa manje ljut na eksperte nije ni Vaso Lekić, predsednik Upravnog odbora kompanije „Fudlend”.

– Ne izvozi se tako što pokupite svu pamet, zaposlite 100 ljudi, napravite proizvod i preko noći osvojite strano tržište. Stručnjaci su u pravu, oni govore notornu istinu, ali iza parole „izvesti ili umreti” leži krvav rad – objašnjava Lekić.

On otkriva da bez nekoliko miliona evra kompanija ne može ni da pomišlja na izlazak na strano tržište. Kaže i to da godišnje izdvaja od 50.000 do 100.000 evra samo za posete različitim sajmovima po svetu gde uspostavlja kontakte sa potrošačima.

– Pre para treba imati viziju šta kupcu treba i šta on želi da kupi. Za izgradnju fabrike potrebno je najmanje milion ili dva miliona evra, a za troškove marketinga na stranom tržištu najmanje 500.000 evra. Mi baš sad gradimo fabriku u Brusu ispod Kopaonika. Bez obzira na to što investiramo u najgore vreme i u nerazvijenom području, stalno se suočavamo sa problemima. Te nema infrastrukture, te nema vode, struje… Moram da kažem da sam ljut na Ministarstvo poljoprivrede zbog nedovoljnog subvencionisanja proizvođača, da Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo rada pokušavaju da pomognu, ali da to nije dovoljno – negodovao je Lekić.

Kad pravite robu za izvoz isto je kao kad gajite dete, objašnjava slikovito. „Ne može beba danas da se rodi i da sutra ima 25 godina. Potrebno je ulaganje i briga. Kasnije, kao formirana ličnost dete brigu vraća roditeljima. Isto je i sa pravljenjem robe za izvoz, država mora da nam dune vetar u jedra kako bismo joj mi to kasnije vratili”, uveren je Lekić.

„Fudlend” izvozi petinu svoje proizvodnje i za nekoliko godina u izvozne poslove uložio je dva miliona evra, otkriva Lekić, dok je na domaćem tržištu ova kompanija investirala osam miliona. Kao proizvođaču koji radi i na domaćem i na stranom terenu neprihvatljiva mu je teorija da slab dinar pogoduje uvoznicima.

– U ovoj situaciji je dovoljan i pad kursa od pet odsto da nas obori na glavu. Ne možemo izvoz da finansiramo sa gubitkom – požalio se Lekić.

Nebojšu Mišića, vlasnika kompanije za proizvodnju prehrambenih proizvoda „Areks”, finansijska kriza je bukvalno oborila na glavu. Pre nego što je svetsko tržište počela da drma recesija, Mišić je izvozio više od 50 odsto svoje proizvodnje.

Pre godinu i po dana bio je prinuđen da zaustavi proizvodnju. Pre mesec dana, sa manjim brojem radnika ponovo je aktivirao pogone. Na pitanje zašto je zatvorio fabriku Mišić odgovara sa dve reči: „Tržište je puklo”.

– Što vi to pišete, o tome je već sve rečeno i sve se zna. To nema nikakvog efekta. Ako se ne ispuni ništa od onoga što se privrednici dogovore sa državom i ako dogovor niko ne sluša, onda ne vidim poentu tih razgovora – razočaran je Mišić.

Kako kaže, političari imaju jedne, a privrednici druge ciljeve i vrlo retko se oni poklope.

– Ni penzionerima ni zaposlenima u državnoj administraciji ne bi bilo drago kada bi deo njihovog novca bio preusmeren na podršku izvoznicima, na primer – smatra Mišić.

Ako je sirovina skupa, porezi i takse visoki, ako nas ubijaju kursne oscilacije, onda taj trošak neko mora da nadoknadi, objašnjava Mišić zašto je rast izvoza težak posao.

– Ne možemo mi da izvezemo proizvod, a da sirovinu beremo na livadi – ljut je naš sagovornik.

Bojan Radun, izvršni direktor „Nektara”, otkriva da ih je prodor na tržište Bosne i Hercegovine, gde su srpski proizvodi dobro poznati, koštao više od šest miliona evra.

– I to u periodu od 2001. do 2006. godine kada je sve bilo mnogo jeftinije. A da ne pričamo o razvijenim tržištima gde se pojavljujete sami naspram konkurenata koji iza sebe imaju i te kakvu podršku države – objašnjava naš sagovornik.

Njegov stariji kolega Nikola Pavičić, koji rukovodi kompanijom „Tarket” iz Bačke Palanke (izvozi čak 80 odsto proizvodnje), smatra da privrednici prvo moraju da pomognu sebi, pa tek onda mogu da se nadaju državnoj podršci.

– Sve nas muči taj početak, a prevelike mudrosti nema. Ne postoji proizvod koji je dobar za Srbiju, a nije za izvoz. Dakle, proizvođači prvo treba da znaju da naprave kvalitetnu robu. Ne mogu privrednici krivicu svaljivati samo na političare, ako im je firma nereformisana, ako imaju višak zaposlenih, ako roba koju prave nije kvalitetna. Ako proizvođač ne zna, on mora da zna ko zna. Recept je povezivanje sa uspešnim svetskim firmama koje imaju iskustva u tome, baš kao što je „Sintelon” svojevremeno uradio sa „Tarketom”. E, tu država nastupa. Ona mora da ubedi stranog partnera da se na ovom tržištu posao isplati – kaže Pavičić i dodaje da država ne bi trebalo da žali pare za konsultante koji bi firmama pomogli da se transformišu u efikasnija preduzeća, ali i da ukoliko smatra da je neki projekat dobar kod banaka položi garancije u ime neke firme.

Anica Nikolić