Зов трубе из Гуче

Гуча – Кад човек дође у Гучу мора да се запањи видећи озарена лица људи који су направили нешто што Србији значи пролаз у свет. Ви сте данас једна од највећих развојних шанси Републике. Коридори јесу коридори, али Србија је Гуча и Гуча је Србија, и то мене највише импресионира, рекао је министар Милутин Мркоњић.

Он је домаћинима пренео поздраве председника државе Бориса Тадића и премијера Мирка Цветковића, додајући:

– Гуча је данас центар света и Влада Србије има обавезу да ову традицију негује и даље, да она буде дуготрајнија а још жешћи траг који у српској историји оставља.

Педесети Сабор (13–22. август) окупиће 50 трубачких оркестара са свих континената а у програмима ће учествовати укупно 2.000 извођача, од којих 400 из иностранства. Такмичење за прву трубу света биће одржано у четвртак, 19. августа (21 сат), а за прву трубу Драгачева (само српски оркестри) у суботу, 21. августа (од 20 сати). Свето правило Сабора, као и свих пређашњих лета, гласи: „Свирај, трубо, свирала задуго, за весеље и ни за шта друго”.

Највећи народни скуп у Србији већ се уврстио међу националне догађаје и обичаје, јер је за претходних 49 година приредбу посетило, како су бележили домаћини, 13.550.000 сабораша. Од првог надметања, одржаног 14. октобра 1961. године у порти гучке цркве, на трубачку позорницу у овој варошици крочило је 9.900 самоуких мајстора овог инструмента из стотина српских села, а у наредних десет дана Гуча ће дочекивати госте из 40 држава са свих континената.

Онима што су већ првог дана испунили улице трубачке престонице света, домаћин 50. Сабора Слободан Јоловић овако је пожелео добродошлицу:

– Част нам је да вас поздравимо на највећем фестивалу трубе на свету и на најмногољуднијој националној манифестацији у Србији. Желим да се лепо проведете у нашем малом, али већ надалеко чувеном месту.

На крају пригодног слова долазе, такав је овде ред, чаша шљивовице и коло трубачког оркестра Гвоздена Росића из драгачевског села Ртију. То, у пару, подиже радну атмосферу сабораша који ће се, уз оно што су им домаћини припремили, и сами снаћи за провод.

У првом саборском дану нанизано је неколико догађаја за око и памћење. Најпре је, на улазу у Гучу, свечано откривен бронзани споменик Десимиру Перишићу (1919–1983), земљораднику и трубачу из оближњих Горачића, који је победио на првом Драгачевском сабору. Затим је у средишту Гуче отворен Музеј трубе, уз поздравну реч Оливере Марковић, саветника у Министарству културе. Трофејне флигхорне, документа и фотографије којима су овековечени тренуци трубачке славе марљиво је сакупљала етнолог Снежана Шапоњић-Ашанин, а догађај улепшала модна ревија на којој су девојке приказале хаљине са мотивима трубе, скројене у уметничкој радионици Марушке Топаловић, у Прељини код Чачка.

На један од музејских зидова постављено је огромно уље на платну (три метра са два) које су прошлог маја насликали и Сабору поклонили уметници наивци из Ковачице у Војводини. Панораму са хиљаду боја радило је осморо уметника у пару по двоје, сликана је у Гучи и завршена за седам дана а мотив се, дабоме, зна: пола столећа Сабора трубача. Дело су потписали Ева Хусарик, Розалија Марков, Штефан Варга, Јано Жолнај, Јан Глозик, Драго Терзић, Павел Хајко и Мартин Марков.

– Насликали су је с љубављу и тако нам је и дају – рекао је Адам Тадић, директор овогодишњег Сабора.

Свако од посетилаца Гуче имаће, ето због јубилеја, макар мали разлог да дуже памти овај дан, а Милутину и Ирени Давинић из Берлина он ће остати урезан навек, као први дан брака. Венчали су се, по православним обичајима, прексиноћ у гучкој цркви Светих архангела, освећеној давне 1831. године.

Тако се једна стара љубав, а ни младенци нису јуноше, завршила пред олтаром у Гучи. Младожења (55) родом је из Трнаве код Чачка, живи у негдашњој престоници Немачке већ деценијама и никад не пропушта Драгачевски сабор. Уз њега се на ову наваду навикла и невеста (63) пређашњег презимена Белнардо, па су везу дугу 11 година крунисали браком. На опште весеље, и присуство разуме се, своје четворо деце из ранијих бракова (по двоје) и шесторо унучића (по троје).

Како су изгледали? Како могу да изгледају младенци, него лепо. Она је сама скројила белу венчаницу са велом од три метра, а он је дошао сав у белезима српске тробојке (бела шајкача) само што су му црни били опанци на кљуниће. До цркве су приспели фијакером (који су вукли „зекани”), одиграли „Чачак” код споменика трубачу у варошици а затим и у порти, по такту оркестра Горана Ранковића из Гуче, а онда је млада рекла да је узела презиме Давинић. У цркви их је венчао свештеник Милан Тодорић из Милутинове Трнаве и пожелео им срећу у заједничком животу а пород, хвала богу, већ имају.

Млада је још прошле године прешла из протестантске у нашу веру и крштена је у Трнави, а прексиноћ се збунила као да јој је први пут:

– Све је ово лепо за мене, боље не може – казала је на небрушеном српском.

Милутин је био говорљивији:

– Ово је најлепши дан мог живота, родио сам се недалеко и волим овај народ. У Гучу на Сабор долазим од седме године па је и Ирена заволела ово место. Изостали смо само 2007. кад је фрау била болесна.

Давинић је испланирао живот и прикљученија („Мало Берлин, мало Трнава”) јер мора да дочека пензију у једној грађевинској фирми у немачком велеграду, док је српска снајка већ завршила каријеру здравственог радника.

Све што им беше лепо залили су, заједно са сватовима, у кафани „Златна потковица” у Гучи, а јуче ујутро поранили да на ролерима (такав им је обичај сваке године) пројезде Гучом.

Ако је тачно да Срби највише воле прво дете и другу жену, онда је и Милутин завршио своје брачне работе:

– И јесам, не женим се више – поручио је са точкића.

Г. Оташевић