Zov trube iz Guče

Guča – Kad čovek dođe u Guču mora da se zapanji videći ozarena lica ljudi koji su napravili nešto što Srbiji znači prolaz u svet. Vi ste danas jedna od najvećih razvojnih šansi Republike. Koridori jesu koridori, ali Srbija je Guča i Guča je Srbija, i to mene najviše impresionira, rekao je ministar Milutin Mrkonjić.

On je domaćinima preneo pozdrave predsednika države Borisa Tadića i premijera Mirka Cvetkovića, dodajući:

– Guča je danas centar sveta i Vlada Srbije ima obavezu da ovu tradiciju neguje i dalje, da ona bude dugotrajnija a još žešći trag koji u srpskoj istoriji ostavlja.

Pedeseti Sabor (13–22. avgust) okupiće 50 trubačkih orkestara sa svih kontinenata a u programima će učestvovati ukupno 2.000 izvođača, od kojih 400 iz inostranstva. Takmičenje za prvu trubu sveta biće održano u četvrtak, 19. avgusta (21 sat), a za prvu trubu Dragačeva (samo srpski orkestri) u subotu, 21. avgusta (od 20 sati). Sveto pravilo Sabora, kao i svih pređašnjih leta, glasi: „Sviraj, trubo, svirala zadugo, za veselje i ni za šta drugo”.

Najveći narodni skup u Srbiji već se uvrstio među nacionalne događaje i običaje, jer je za prethodnih 49 godina priredbu posetilo, kako su beležili domaćini, 13.550.000 saboraša. Od prvog nadmetanja, održanog 14. oktobra 1961. godine u porti gučke crkve, na trubačku pozornicu u ovoj varošici kročilo je 9.900 samoukih majstora ovog instrumenta iz stotina srpskih sela, a u narednih deset dana Guča će dočekivati goste iz 40 država sa svih kontinenata.

Onima što su već prvog dana ispunili ulice trubačke prestonice sveta, domaćin 50. Sabora Slobodan Jolović ovako je poželeo dobrodošlicu:

– Čast nam je da vas pozdravimo na najvećem festivalu trube na svetu i na najmnogoljudnijoj nacionalnoj manifestaciji u Srbiji. Želim da se lepo provedete u našem malom, ali već nadaleko čuvenom mestu.

Na kraju prigodnog slova dolaze, takav je ovde red, čaša šljivovice i kolo trubačkog orkestra Gvozdena Rosića iz dragačevskog sela Rtiju. To, u paru, podiže radnu atmosferu saboraša koji će se, uz ono što su im domaćini pripremili, i sami snaći za provod.

U prvom saborskom danu nanizano je nekoliko događaja za oko i pamćenje. Najpre je, na ulazu u Guču, svečano otkriven bronzani spomenik Desimiru Perišiću (1919–1983), zemljoradniku i trubaču iz obližnjih Goračića, koji je pobedio na prvom Dragačevskom saboru. Zatim je u središtu Guče otvoren Muzej trube, uz pozdravnu reč Olivere Marković, savetnika u Ministarstvu kulture. Trofejne flighorne, dokumenta i fotografije kojima su ovekovečeni trenuci trubačke slave marljivo je sakupljala etnolog Snežana Šaponjić-Ašanin, a događaj ulepšala modna revija na kojoj su devojke prikazale haljine sa motivima trube, skrojene u umetničkoj radionici Maruške Topalović, u Preljini kod Čačka.

Na jedan od muzejskih zidova postavljeno je ogromno ulje na platnu (tri metra sa dva) koje su prošlog maja naslikali i Saboru poklonili umetnici naivci iz Kovačice u Vojvodini. Panoramu sa hiljadu boja radilo je osmoro umetnika u paru po dvoje, slikana je u Guči i završena za sedam dana a motiv se, dabome, zna: pola stoleća Sabora trubača. Delo su potpisali Eva Husarik, Rozalija Markov, Štefan Varga, Jano Žolnaj, Jan Glozik, Drago Terzić, Pavel Hajko i Martin Markov.

– Naslikali su je s ljubavlju i tako nam je i daju – rekao je Adam Tadić, direktor ovogodišnjeg Sabora.

Svako od posetilaca Guče imaće, eto zbog jubileja, makar mali razlog da duže pamti ovaj dan, a Milutinu i Ireni Davinić iz Berlina on će ostati urezan navek, kao prvi dan braka. Venčali su se, po pravoslavnim običajima, preksinoć u gučkoj crkvi Svetih arhangela, osvećenoj davne 1831. godine.

Tako se jedna stara ljubav, a ni mladenci nisu junoše, završila pred oltarom u Guči. Mladoženja (55) rodom je iz Trnave kod Čačka, živi u negdašnjoj prestonici Nemačke već decenijama i nikad ne propušta Dragačevski sabor. Uz njega se na ovu navadu navikla i nevesta (63) pređašnjeg prezimena Belnardo, pa su vezu dugu 11 godina krunisali brakom. Na opšte veselje, i prisustvo razume se, svoje četvoro dece iz ranijih brakova (po dvoje) i šestoro unučića (po troje).

Kako su izgledali? Kako mogu da izgledaju mladenci, nego lepo. Ona je sama skrojila belu venčanicu sa velom od tri metra, a on je došao sav u belezima srpske trobojke (bela šajkača) samo što su mu crni bili opanci na kljuniće. Do crkve su prispeli fijakerom (koji su vukli „zekani”), odigrali „Čačak” kod spomenika trubaču u varošici a zatim i u porti, po taktu orkestra Gorana Rankovića iz Guče, a onda je mlada rekla da je uzela prezime Davinić. U crkvi ih je venčao sveštenik Milan Todorić iz Milutinove Trnave i poželeo im sreću u zajedničkom životu a porod, hvala bogu, već imaju.

Mlada je još prošle godine prešla iz protestantske u našu veru i krštena je u Trnavi, a preksinoć se zbunila kao da joj je prvi put:

– Sve je ovo lepo za mene, bolje ne može – kazala je na nebrušenom srpskom.

Milutin je bio govorljiviji:

– Ovo je najlepši dan mog života, rodio sam se nedaleko i volim ovaj narod. U Guču na Sabor dolazim od sedme godine pa je i Irena zavolela ovo mesto. Izostali smo samo 2007. kad je frau bila bolesna.

Davinić je isplanirao život i priključenija („Malo Berlin, malo Trnava”) jer mora da dočeka penziju u jednoj građevinskoj firmi u nemačkom velegradu, dok je srpska snajka već završila karijeru zdravstvenog radnika.

Sve što im beše lepo zalili su, zajedno sa svatovima, u kafani „Zlatna potkovica” u Guči, a juče ujutro poranili da na rolerima (takav im je običaj svake godine) projezde Gučom.

Ako je tačno da Srbi najviše vole prvo dete i drugu ženu, onda je i Milutin završio svoje bračne rabote:

– I jesam, ne ženim se više – poručio je sa točkića.

G. Otašević