Цареви или коњушари

"У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака родио се дечак коме су дали име Василије. Неколико чудноватих догађаја наговестили су тек рођеном дечаку блиставу каријеру. Док су једног дана његови родитељи радили на њиви сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и заклонио га сенком крила. Василијева мајка се најпре уплашила и покушала да отера птицу, али када се ова одмах вратила њој је било јасно да се ради о божјем знаку."

Овај цитат из књиге "Византија – пурпур и пергамент" (у издању "Еволуте"), аутора професора Радивоја Радића, не говори само о веровањима Византинаца, већ сведочи и о "хоризонталној покретљивости" житеља те империје. Јер, овај сиромашни дечак, који је у младости радио као коњушар, није нико други до Василије Македонац, један од најпознатијих византијских царева и оснивач чувене династије.

Али, чињеница да су у Византији и најсиромашнији људи захваљујући способностима могли доћи до највиших положаја не умањује оданост Византинаца према својим царевима. Један од примера за то је лепа и паметна, али помало размажена и хировита царица Зоја, последњи представник управо ове династије. Друга по реду кћерка цара Константина остала је запамћена по томе што се више пута удавала како би продужила династију, а први пут се удала када је имала "само" педесет година.

Из тих давних времена нису остале упамћене само царице. Мада су жене у јавном животу Византије, као и осталим државама средњег века, имале мање значајну улогу од мушкараца, многе од њих остављале су дубок утисак на савременике. Таква је била и Касија, лепа и образована жена, која је још у младости постала монахиња, а касније и успешна књижевница. Она је била претеча онога шта ће се вековима касније назвати – "борба за женска права".

Откуд потреба да се забележе ови, мање познати, детаљи из византијске историје? Професор Радић истиче да историју не чине само преломне битке и харизматичке личности. Она је, пре свега тоталитет, а једно време најбоље се може сагледати из живота обичних људи – њихових веровања, навика, културе.

– Постоји потреба за литературом која је научно утемељена, а на популаран начин говори о личностима и догађајима из Византије. Тим пре што таквих књига до сада није било, а о Византији и данас постоје предрасуде које треба отклонити – истиче Радивој Радић, професор историје Византије на Филозофском факултету у Београду.

Византија је дуго била најкултурнија држава средњег века која је веома утицала и на формирање нашег идентитета. Византинци су много полагали на образовање. Поред манастира, седишта учених људи били су и универзитети који су понекад својим "студентима и професорима" прописивали униформе. Било је и других школа. "У средњој школи се у току шест или седам година највише изучавала граматика. Она се сматрала мајком свих вештина, а полазници су морали да се упознају с фонетиком, морфологијом, синтаксом и стилистиком", наводи се у књизи.

Ипак, највеће обележје Византије била је хришћанска вера, као и монаштво које су они веома ценили. То не значи да нису били и помало сујеверни, па су у књизи описани и поједини страхови, попут убеђења да комете доносе зло и несрећу. На крају, намеће се и питање – какав се данас закључак може донети о царству које је престало да постоји још 1451, када су Османлије освојиле Цариград.