За невине жртве правде нема

„Сто пута сам молила Ивана да не иде на реку. Обећао ми је да неће, и преварио ме. Кад сам чула рафал са Бистрице, нешто ме пресекло, знала сам да је моје дете... Мајчино срце, инстинкт, ваљда...”, понавља сваку слику, сваки осећај тог врелог августа, када је пуцано на децу која су се купала у реци Бистрици, Сенка Јововић.

Убица са друге обале реке, сакривен у врбаку, истресао је рафал у највећу гужву деце. Страдали су Иван Јововић и Панто Дакић, а тешко рањени Драгана Србљак, Богдан Букумирић и Ђорђе Угреновић пребачени су у пећки Здравствени центар. Унмикова службеница Д. возила је родитеље из Гораждевца у болницу, видела како су тамо лоше збринута деца, фотографисала рањене, позвала и рекла: „Шаљите даље, да се деца хитно изведу из болнице, побиће и ово троје!”

Њен шеф Хари Хокери, Унмик управитељ Косова, самоуверено је обећао: „Преврнућемо сваки камен да пронађемо убице деце”. Отишао је не остваривши правду, отишли су после њега и многи моћнији са све мање изгледа да се злочинац са реке ухвати. Пантов отац Милисав тврди да зна име човека који му је убио дете, поновио је то име „свим полицијама овог света и ништа се није догодило”.

Нико не преврће обећано камење, испод њега се не налазе убице. Око другог, познатог камења јуче су се окупили родитељи, родбина, пријатељи са трагичним знањем ко им је испод њега и шта им је испод њега.

„Сад видим колико сам имао среће што је моја мајка умрла мирно у постељи”, поверио се дипломата из једне стране канцеларије у Приштини поред сандука са масакрираном старачком породицом Столић из Обилића. „Мора се”, рекао је тада, „уз пуно разумевање за албанске жртве, спровести одлучна и праведна истрага јер се оваквим инцидентима доводи у питање будућност Косова”. Истрага је закључила да је двоје стараца и њиховог сина побила група за то обучених људи, да су им претходно искључили струју, да су их запалили, да ништа није крадено... Све су то могли видети, чак и они који се истрагама не баве, као што се могло видети да је, на дан сахране Столића, на стуб у непосредној близини њиховог дома истакнута нова и велика партијска застава Демократске партије Косова Хашима Тачија. Троје Столића је испод тог симбола испраћено из свог заувек опустелог дома, дипломата се смирио у некој новој земљи, није предузео ништа, истражитељи се готово и не сећају овог случаја, живот у кући у мултиетничкој средини изгубио је смисао, у Обилићу сада има око 40 Срба.

Да у свему има неког система, и да он има моћну и безрезервну подршку показује убиство четрнаест жетелаца из села Старо Грацко код Липљана. Починиоци су пришли у по бела дана, усред њиве, изгледа у униформама неке стране војске – четрнаест особа, међу њима једно дете, нису преживели. Ниједна њива више није била сигурна, сеје се и жање по баштама, унутар села, мало и само за себе. Слика страдалих жетелаца за стране медије била је „освета тешко траумираних Албанаца”, уопште, а злочин је правдао Бернар Кушнер као чин разумљиве освете и одмазде. Што по инерцији, што под притиском, насумично су хапшени и привођени појединци, па затим пуштани у кућни притвор и ослобађани кривице.

После класичног терористичког напада у Ливадицама код Подујева, ниједан пут, чак ни онај под пратњом тенкова и оклопних возила, више није био сигуран. Једанаесторо мртвих који су се враћали својим домовима тог марта 2001. били су сигуран знак да повратак неће бити дозвољен и да пут трајно није безбедан. Фљорим Ејупи, једини осумњичени за злочин, прво је побегао из америчке војне базе Бондстил, па je ухваћен и осуђен на 40 година затвора и на крају ослобођен од Еулекса суда због недостатка доказа.

Због приштинских регистарских таблица, на путу код Штрпца идентификовани су и из возила у покрету усмрћени ноћу 27. августа 2005. Александар Станковић и Иван Дејановић. У рану зору смо стигли на место злочина, истрага је завршена, ту поред још свеже крви на цести, пронашли смо пушчану чауру, заборавили су је истражитељи. Снимили смо је и објавили вест. За три дана је у редакцију дошао Индијац, шеф истражног одељења Унмика, узео снимак и више се није враћао. Починиоци су и овог пута остали непознати, као и резултати истраге.

Река, кућа, њива и пут су места на којима се догодио злочин, ту су страдали невини људи, на тим местима – симболима заснован је живот косовских Срба. Зато су се баш тако издвојили из огромног броја убистава злочина и паљевина, зато су постали нека врста подсећања на све оно до чега садашња правда неће стићи. За невине жртве починиоци се не откривају – нема интереса, нема сведока, нема противничке групе која пружа информације. Невина жртва је сама, за њу као и да није намењена спора и ретко достижна правда; сама је као храстови на гораждевачком гробљу под којима спавају дечаци Иван и Панто.

Живојин Ракочевић