Za nevine žrtve pravde nema

„Sto puta sam molila Ivana da ne ide na reku. Obećao mi je da neće, i prevario me. Kad sam čula rafal sa Bistrice, nešto me preseklo, znala sam da je moje dete... Majčino srce, instinkt, valjda...”, ponavlja svaku sliku, svaki osećaj tog vrelog avgusta, kada je pucano na decu koja su se kupala u reci Bistrici, Senka Jovović.

Ubica sa druge obale reke, sakriven u vrbaku, istresao je rafal u najveću gužvu dece. Stradali su Ivan Jovović i Panto Dakić, a teško ranjeni Dragana Srbljak, Bogdan Bukumirić i Đorđe Ugrenović prebačeni su u pećki Zdravstveni centar. Unmikova službenica D. vozila je roditelje iz Goraždevca u bolnicu, videla kako su tamo loše zbrinuta deca, fotografisala ranjene, pozvala i rekla: „Šaljite dalje, da se deca hitno izvedu iz bolnice, pobiće i ovo troje!”

Njen šef Hari Hokeri, Unmik upravitelj Kosova, samouvereno je obećao: „Prevrnućemo svaki kamen da pronađemo ubice dece”. Otišao je ne ostvarivši pravdu, otišli su posle njega i mnogi moćniji sa sve manje izgleda da se zločinac sa reke uhvati. Pantov otac Milisav tvrdi da zna ime čoveka koji mu je ubio dete, ponovio je to ime „svim policijama ovog sveta i ništa se nije dogodilo”.

Niko ne prevrće obećano kamenje, ispod njega se ne nalaze ubice. Oko drugog, poznatog kamenja juče su se okupili roditelji, rodbina, prijatelji sa tragičnim znanjem ko im je ispod njega i šta im je ispod njega.

„Sad vidim koliko sam imao sreće što je moja majka umrla mirno u postelji”, poverio se diplomata iz jedne strane kancelarije u Prištini pored sanduka sa masakriranom staračkom porodicom Stolić iz Obilića. „Mora se”, rekao je tada, „uz puno razumevanje za albanske žrtve, sprovesti odlučna i pravedna istraga jer se ovakvim incidentima dovodi u pitanje budućnost Kosova”. Istraga je zaključila da je dvoje staraca i njihovog sina pobila grupa za to obučenih ljudi, da su im prethodno isključili struju, da su ih zapalili, da ništa nije kradeno... Sve su to mogli videti, čak i oni koji se istragama ne bave, kao što se moglo videti da je, na dan sahrane Stolića, na stub u neposrednoj blizini njihovog doma istaknuta nova i velika partijska zastava Demokratske partije Kosova Hašima Tačija. Troje Stolića je ispod tog simbola ispraćeno iz svog zauvek opustelog doma, diplomata se smirio u nekoj novoj zemlji, nije preduzeo ništa, istražitelji se gotovo i ne sećaju ovog slučaja, život u kući u multietničkoj sredini izgubio je smisao, u Obiliću sada ima oko 40 Srba.

Da u svemu ima nekog sistema, i da on ima moćnu i bezrezervnu podršku pokazuje ubistvo četrnaest žetelaca iz sela Staro Gracko kod Lipljana. Počinioci su prišli u po bela dana, usred njive, izgleda u uniformama neke strane vojske – četrnaest osoba, među njima jedno dete, nisu preživeli. Nijedna njiva više nije bila sigurna, seje se i žanje po baštama, unutar sela, malo i samo za sebe. Slika stradalih žetelaca za strane medije bila je „osveta teško traumiranih Albanaca”, uopšte, a zločin je pravdao Bernar Kušner kao čin razumljive osvete i odmazde. Što po inerciji, što pod pritiskom, nasumično su hapšeni i privođeni pojedinci, pa zatim puštani u kućni pritvor i oslobađani krivice.

Posle klasičnog terorističkog napada u Livadicama kod Podujeva, nijedan put, čak ni onaj pod pratnjom tenkova i oklopnih vozila, više nije bio siguran. Jedanaestoro mrtvih koji su se vraćali svojim domovima tog marta 2001. bili su siguran znak da povratak neće biti dozvoljen i da put trajno nije bezbedan. Fljorim Ejupi, jedini osumnjičeni za zločin, prvo je pobegao iz američke vojne baze Bondstil, pa je uhvaćen i osuđen na 40 godina zatvora i na kraju oslobođen od Euleksa suda zbog nedostatka dokaza.

Zbog prištinskih registarskih tablica, na putu kod Štrpca identifikovani su i iz vozila u pokretu usmrćeni noću 27. avgusta 2005. Aleksandar Stanković i Ivan Dejanović. U ranu zoru smo stigli na mesto zločina, istraga je završena, tu pored još sveže krvi na cesti, pronašli smo puščanu čauru, zaboravili su je istražitelji. Snimili smo je i objavili vest. Za tri dana je u redakciju došao Indijac, šef istražnog odeljenja Unmika, uzeo snimak i više se nije vraćao. Počinioci su i ovog puta ostali nepoznati, kao i rezultati istrage.

Reka, kuća, njiva i put su mesta na kojima se dogodio zločin, tu su stradali nevini ljudi, na tim mestima – simbolima zasnovan je život kosovskih Srba. Zato su se baš tako izdvojili iz ogromnog broja ubistava zločina i paljevina, zato su postali neka vrsta podsećanja na sve ono do čega sadašnja pravda neće stići. Za nevine žrtve počinioci se ne otkrivaju – nema interesa, nema svedoka, nema protivničke grupe koja pruža informacije. Nevina žrtva je sama, za nju kao i da nije namenjena spora i retko dostižna pravda; sama je kao hrastovi na goraždevačkom groblju pod kojima spavaju dečaci Ivan i Panto.

Živojin Rakočević