Наличја приватизације

На замандаљеној капији једне од летос приватизоване фабрике у Београду штрајкач глађу, незадовољан односом новог власника према њему и осталим затеченим радницима, каже телевизијској екипи да је на "посао" долазио све док је у џепу имао пара бар за кифлу. Сада ни за њу нема. Гладан је, ојађен и немоћан.

Одлучио је, са још неколико очајника, да гладовање употреби као средство за борбу против економске и сваке друге обесправљености и да упути последњи апел "надлежнима" – да са продајом његовог предузећа, ипак, нешто није у реду. И следи већ много пута испричана иста прича из живота наше мучне транзиције.

Предузеће је продато тамо некоме, а тај "неко" се већ месецима не појављује у фабрици, нити, тврде изгладнели, измирује преузете обавезе из купопродајног уговора. Понајмање се осврће на социјални програм према радницима, који су "купљени" у пакету са фирмом. Газда чека, додају остали са капије, да они сами оду из предузећа, без икакве надокнаде или да их изгладњивањем отера у болест и – смрт. Е па, кажу, ако је до умирања, нека то буде на капији њихове фабрике коју су сами годинама градили одрицањем од већих плата, годишњих одмора и топлих оброка…

Ова, али и још многе самоуправљачке тужбалице, из времена када смо кобајаги били власници својих средстава за рад, само је још један пример наличја наше приватизације друштвене имовине, која би требало да се ове године и – заврши. Али, без обзира на ту неумитност и прелазак из неуспелог социјалистичког експеримента у реалан и болан капитализам, тешко је без извесне дозе мучнине не упитати се – шта одиста раде "надлежни" и због чега не реагују на овакве и сличне драстичне случајеве изигравања приватизације.

Због чега се, рецимо, Агенција за приватизацију, као најпозванија у овом послу, већ сутрадан није огласила информацијом шта се одиста догађа у тој фабрици. Да ли треба неко од штрајкача да падне у колапс и опасно наруши здравље да би "држава" на неки начин реаговала? Или ће се, можда, а и таквих примера има поприлично, сачекати, као у случају зрењанинске "Југоремедије", да предузеће финансијски некажњено сломи док суд не каже своју. Све под изговором да смо ми, ипак, правна држава, али у којој су, нажалост, привредни судови неопростиво спори и неефикасни. О оној другој, криминалној страни те приче, овог пута није реч. А имало би се и о томе шта рећи.

У Агенцији за приватизацију кажу да је од почетка приватизације до краја децембра 2006. правоснажно раскинут 151 уговор, што је око десет одсто укупно склопљених уговора са купцима, док је 37 раскида уговора у току. Мало или много?

Ако је судити само по пуком броју – није много. Али суштина ствари није у томе, већ у брзини реаговања "надлежних" у очевидним случајевима лоше приватизације. Да ли тој истој агенцији изгладнели радници треба да буду једини сигнал да нови газда не поштује слово уговора или њени контролори за своју плату морају да предупреде сваки такав случај.