Алах и Маркс

ЗА ВРЕМЕ ШАХОВОГ РЕЖИМА ИРАН СУ НАЗИВАЛИ 51. америчком државом. Техеран је спроводио стопостотну проамеричку политику, у земљи су биле америчке војне базе са десетинама хиљада америчких војника. Млади Иранци, девојке и младићи школовали су се у САД и по западној Европи, а Америка је за њих била симбол коме треба тежити. Онда је Вашингтон закључио да шаха Резу Пахлавија треба "пустити низ воду" и после 11. фебруара 1979. године, када је он и свргнут, женама је забрањено да возе аутомобиле, мушкарцима да играју билијар, карте, па чак и шах, а једнима и другима да се загрле на јавном месту. Истина, касније су све те забране укинуте и дошло је до својеврсне револуције исламске, али конзервативци и даље контролишу правосудни систем, масовне медије, привреду, полицију и оружане снаге. Ипак, више од 25 година, када неко спомене Иран, многи замишљају милионе муслимана који се стално моле Алаху, угњетавају жене и теже исламизацији целог света. Ислам је одувек био туђ за западни свет који никако да схвати да се последице свих евентуалних догађаја у Ирану аутоматски осећају и изван граница те земље, од Марока до Индонезије и Нигерије. После 1979. године, подстакнуте егалитаризмом, антисемитизмом и антиамериканизмом, универзалне идеје иранског ислама преплавиле су читав муслимански свет, а у многим исламским земљама Техеран је покушао да формира мрежу својих следбеника како би на власт дошли исламисти. Иран је желео да постане лидер модерног, политичко-милитантног ислама насупрот саудијском традиционализму.

Није у томе успео и окренуо се ка остварењу два нова пројекта: Хезболаху и атомској бомби. Што се тиче иранске атомске бомбе њени противници и даље имају извесно време на располагању, јер она још није направљена. Сада, када је Техеран одбио да заустави онај део нуклеарног програма који се може и војно искористити, САД тешко да ситуацију могу да оставе без контроле. Војна опција, дакле, остаје као крајње средство. У међувремену ће се испробати сви други начини: економска и политичка изолација, економске санкције, као и изградња алтернативног нафтовода који би заобишао тренутне путеве испоруке нафте из Залива. Но, ако САД разматрају војне мере, о томе размишљају и ајатоласи у Техерану. Они имају велики утицај на збивања у Ираку и присан контакт са Хезболахом, имају и дугу границу с Авганистаном и друге по величини резерве нафте у свету. Доста широк спектар средстава одмазде. Атомску бомбу чак и не морају да произведу, могу да уживају у благодетима угледа нуклеарне силе и ако поседују виртуелну бомбу која се састоји само од реторике и дрскости. Нешто попут Северне Кореје.

ИЗРАЕЛ ЈЕ МОЖДА СВЕ ТО МОГАО ДА РЕШИ НА СВОЈ НАЧИН, али му се у међувремену догодио Хезболах. Сукоб у Либану није почео само због отмице два израелска војника. Наиме, неколико дана пре тога, Хезболах је са либанске територије погодио два израелска борбена возила убивши осам израелских војника, а месецима пре тога спорадично лансирао ракете по северном Израелу. И сада, после свега, вођа Хезболаха хладно изјављује на телевизији "да не би ни покренуо акције против Израела да је знао у шта ће се све то претворити". Сјајан вођа, сјајна моћ процене. Или је то кајање после свега? Можда и извињење либанској влади што је годинама толерисала све што је Хезболах радио на југу земље, да би се сада после свега сетила да може да пошаље 10.000 својих војника да би на том подручју завладао ред и мир?

Поука је да на Блиском истоку ништа не испада онако како је првобитно било замишљено. Из тог разлога неће доћи до судара цивилизација, исламски свет је сувише компликован и расут по терену, са превише унутрашњих сукоба. Хезболах је у Либану војнички озбиљно уздрман, наравно није и потпуно поражен, али после свега што се догодило тешко да ће бити у позицији да опет масовно лансира своје ракете. Вероватно ће прећи на мрежни систем борбе који се састоји од расутих организација, малих група и појединаца који комуницирају и координирају често без централне команде. Јер, вођа Хезболаха никако да изађе из свог бункера. Додуше, он доле може дуже да остане него израелски авиони горе, у ваздуху. И са додатним снабдевањем горива...

"ВАШИНГТОН ПОСТ" ПИШЕ О АМЕРИЧКОЈ БОРБИ ПРОТИВ "ИСЛАМСКОГ ФАШИЗМА" у свету у којем влада хаос. Блиски исток је увек био предуслов за "пакс американу", посебно када се има у виду Далеки исток. Томе је тешко приговорити било шта ако се уз помоћ политичког и економског притиска створи империјална демократија. Менталитет крсташа, оскудност активних хероја и горућих питања. Нови "црвени" режими у Латинској Америци и мучни, јутарњи, мамурлук конзервативаца у Вашингтону. Потребни су нови непријатељи и нови проблеми?

Нема више комунизма, но добар је и "исламски фашизам". Ни Маркс ни Алах у либералној мондијализацији, која тражи потчињавање Лилипутанаца свих земаља света хегемонији САД. Сан о једној светској федералној републици? Идеја која убрзано регрутује нове манијаке антиамериканизма, те нове религије...