Гласови из паучине

Има све више доказа да је Ратко Младић био свестран човек. Играо је шах и углавном побеђивао Караџића. Дизао тегове склепане од приручног материјала и доказивао да је јачи од својих сарадника.

Командовао трупама које су запале у расуло како се ближио крај трагедије, а себе је радо проглашавао „свевишњим”. Стигао да усред рата преговара са Туђмановим генералима. Уредно водио белешке са штабних састанака, које су међу лаичким (и аналитичарским) читатељством проглашене дневницима.

То није била богзна каква литература. Младић је записивао оно што се догађало или се имало догодити. Да то није дневник доказују бележнице чланова Младићевог штаба. И у њима се могу пронаћи скоро идентичне мисли из шефовог блокчета, што је значило само једно: пре но што је делио задатке подређеним војсковођама, први генерал је приљежно записивао шта о чему мисли и шта ко мора да уради. Само због тога да провери шта је ко од налога заборавио.

Ратни дневници су нешто сасвим друго, оно што је из Младићевих радних мемоара изашло на видело, само су обични „подсетници”. Не знам како су те досадне свеске именовали нови војни правилници, али у доба кад је Ратко правио историју, без подсетника се није ишло ни на одмор.

Наравно, да то не значи како је Младићева дневна литература безвредна, само због тога што се у неким запажањима могу наслутити знаци несавршене писмености. Човек кога нигде нема није ни Жуков, ни Черчил ни Де Гол, а у журби је суштина важнија од правописа. Кад буде писао мемоаре, имаће редакторе и лекторе, можда чак и писце. Очито је да он то не уме сам.

На пример, у једној од свезака, дајући задатак себи и својима, Младић је записао лапидарну, лаконску мисао, која се може сматрати заумном стратегијом недовршеног српског „блицкрига”: „План одбити – рат добити!” Овде је ваљда за будућа поколења записана филозофија односа према Венс-Овеновом плану.

Идентичну мисао, као илустрацију командантове одлучности имају у своји радним свескама сви Младићеви сарадници. Лично сам видео четири бележнице са тим судбинским цитатом. Двојица су ту важну реченицу подвукли црвеним, а двојица зеленим маркером.

Знамо шта је било после. План је одбијен, јер је то било могуће, али рат, који се иначе није могао добити, изгубљен је. То је скоро савршен доказ лоше процене, трагичне кратковидости и надмене ароганције.

Али од Младића би било сувише мало да се задржао само на писању. Он је дао својим „прислушним органима” да на пригодним касетама забележе све његове деликатне контакте. Рат за „најзападнију српску државу” и није био ништа друго него непрекидна вербална серија братских контаката преко Дрине.

Тако нема српске величине, која је држала до своје историјске роле, а да није желела бар делић пажње „највећег после Мишића”, то јест Ратка Младића. Можда генерал и није имао лоше намере: после победе то би била сасвим добра грађа за светлу историју у којој су Пале пијемонт српства, а све друго једва да постоји.

Разуме се да је Ратко Младић најчешће разговарао са Милошевићем. Њих двојица се нису слагали само у једном: ко је месија. При томе, нико није рачунао на Радована. Око месијанства су се сударали у сваком разговору који није био кабинетски. Кад би сели на цветни канабе на Андрићевом венцу имали су нешто такта, кад би се чули телефонским или радио-посредовањем то је често личило на ноћни програм са кванташке пијаце. Погрешно је рећи да Младић није „зарезивао” Милошевића, али више пута су се посвађали као пашенози.

Са Радованом је било још горе. Пред својим штабом, председника РС је кодирано називао „гусларом”, а званично „Радоване”. Титуларно му се обраћао само при наглашавању свог естрадног сарказма, јер је то увек чинио пред публиком која је знала суштину ствари.

Није познато шта је снимљено, мада вероватно јесте, при извођењу најапсурднијег „подвига” Р. М. у току рата: везивања официра западних земаља за магацине, бандере и мостове. Милошевић га је псовао, претио и молио, а кад није вредело послао је шефа тајне службе, који у том часу постаје јавна личност: „My name is Jovitsa!”.

Младић није удостојио Станишића личног сусрета. Не зна се да ли је тада био на Палама или у Хан Пијеску, али ако је снимао телефонски разговор (вероватно јесте), тамо је свакако и овај дијалог:

„Шеф је наредио да се официри развежу и ослободе!”

„Ако је теби наредио, а ти их ослободи!”

То је био тај кратак дијалог, посао одрешења у који генерал више није желео да се меша. Мада му таква драматизација не би ишла у прилог, ако се икад појави пред трибуналом. Јовици свакако би, иако је то у читавој лудници мала вајда.

Младићу би (макар мало) пред судом могле да годе оне реплике у којима су цивилне вође нације милитантније од њега. Зато је и снимао, да покаже да идеја о ратној експанзији српства ни из близа није била само његова. Уосталом, то смо већ знали. Кад Саша Вукадиновић поново претресе Младићев таван у Голфу, може се однекуд појавити још који ратни вођа нације из мемле и паучине.