Прошлост из личног угла уметника

Суботица – Има ли прошлост лице, и како би могао изгледати њен портрет? Одговор на ово питање може се пронаћи на неком од 222 портрета на поставци „Лица времена“ из уметничке збирке Градског музеја у Суботици. Аутор ове по много чему необичне поставке је Олга Ковачев-Нинков, виши кустос. Шетња кроз изложбени простор Градског музеја уз њена објашњења представља право путовање кроз време, епохе, стилове и начине живота, али пре свега историју града и његове околине коју су, сваки на свој начин, обележили људи чији ликови су се нашли у овој поставци.

– У једном тренутку сам схватила да имамо низ портрета који су значајни, а за које не постоји прилика и повод да буду изложени. Није било ни прецизне евиденције колико портрета имамо, а тек за ову изложбу, која је припремана готово две године, за један значајан број слика утврдили смо ко су аутори и ко су насликане личности, а исправљени су и неки нетачни подаци – каже Олга Ковачев-Нинков за „Политику“.

Са истоветном прецизношћу коју је она уложила у откривање правог аутора и модела, датирање времена настанка, па и прављење мале биографије аутора и слике, односно пописа где је излагана, Жужана Пап-Корхец прионула је на рестаурацију слика, успевајући да на многа дела врати и старе, оригиналне рамове како би и у том детаљу реконструкција била прецизна. Пошто је Музеј био пред кречењем, ауторка поставке „диктирала“ је боју за ову прилику, што је у немаштини наших установа културе била права привилегија. Зато када је у Ноћи музеја отворена изложба, и „наслоњени“ на загасито црвени зид посетиоце дочекали Марија Терезија, Франц Јозеф или Тито у готово природној величини, Суботичани су били затечени. Мало ко је знао да у депоу Градског музеја постоји овакво богатство кога се не би постидели ни много богатији музеји.

– Поставка има два дела: један је посвећен званичном портрету који је излаган у службеним просторијама, а други је породични, грађански портрет. Када је реч о службеном портрету, то је по обичају портрет владара, градоначелника, или неке важне јавне личности. Овде је вредно истаћи да је Суботица била врло завичајно оријентисана и да је углавном бирала да те потрете уради неко ко је из Суботице, ко је везан за њу, или бар за подручје Бачке и Војводине. То није без значаја, јер су обично овакви послови и били добро плаћени – прича нам Олга Ковачев-Нинков. Тако је портрет Марије Терезије, који је био у старој Градској кући до њеног рушења 1908. године, израдио Тан Мор из Старог Бечеја, ту су портрети Лајоша Кошута, Ракоција, Иштвана Сечењија, личности из угарске историје, али и одличан портрет Александра Карађорђевића рад Паје Јовановића, купљен у Сомбору 1921. године. Кустоси из Народног музеја узвратили су суботичкој колегиници на труду што је својевремено пронашла слику Јовановићевог атељеа, и послали јој податак да је суботички велики жупан 1924. године писао надлежном министарству и предложио да се ова слика репродукује и користи јер је изузетно добра, и, како пише, много боља од свих осталих које су у употреби у тадашњој Југославији.

Намера Олге Ковачев-Нинков је да до маја наредне године, док буде трајала изложба „Лица времена“, уприличи низ дечјих радионица, али и предавања на различите теме. Истовремено, пише и монографију где ће бити обрађено свих око 350 портрета у ликовној збирци Градског музеја и велики је успех што је међу њима тек неколико где се не зна аутор или модел.

Наравно, питање модела најтеже је утврдити када је реч о портрету који почиње да се формира почетком 19. века као део породичне галерије, и Олга Ковачев-Нинков каже како је могуће бележити промене у начину сликања, рукопису аутора, али и моди и захтевима епохе.

– Жанр портрета готово је изумро са развојем фотографије – објашњава Олга Ковачев-Нинков, али скреће пажњу и на чињеницу да на портрету истовремено док нам сликар даје представу о некој личности, утискује и неизбрисив траг о сопственом уметничком рукопису. То је тим значајније што су портретисти били и изузетни уметници, попут Шандора Олаха, Николе Алексића, Аксентија Мародића, Јелене Човић, Ане Бешлић, Имреа Шафрања... Тако је занимљиво пратити колико су мене и моде времена утискивале траг на њиховом ликовном изразу, али и да није реткост да су њихови аутопортрети или портрети њима блиских особа уметнички значајнији од оних наручених.

Александра Исаков

----------------------------------------------

Сузе крај дединог портрета

Када вас са зидова гледа на десетине лица, неминовни су и емотивни сусрети. Тако је „лице прошлости“ за Амоса Конена, психолога из Швајцарске, добило сасвим конкретан облик, и приликом недавне посете Суботици, у сали где су изложени службени портрети низ његово лице скотрљале су се тешке сузе јер је угледао лик свог деде Бене Сударевића, виђеног адвоката у другој половини 19. века у Суботици и сталног сарадника часописа „Невен“.

Професор Конен доћи ће поново да одржи предавање о ономе што је и његова струка, односу уметности и психологије.