Prošlost iz ličnog ugla umetnika

Subotica – Ima li prošlost lice, i kako bi mogao izgledati njen portret? Odgovor na ovo pitanje može se pronaći na nekom od 222 portreta na postavci „Lica vremena“ iz umetničke zbirke Gradskog muzeja u Subotici. Autor ove po mnogo čemu neobične postavke je Olga Kovačev-Ninkov, viši kustos. Šetnja kroz izložbeni prostor Gradskog muzeja uz njena objašnjenja predstavlja pravo putovanje kroz vreme, epohe, stilove i načine života, ali pre svega istoriju grada i njegove okoline koju su, svaki na svoj način, obeležili ljudi čiji likovi su se našli u ovoj postavci.

– U jednom trenutku sam shvatila da imamo niz portreta koji su značajni, a za koje ne postoji prilika i povod da budu izloženi. Nije bilo ni precizne evidencije koliko portreta imamo, a tek za ovu izložbu, koja je pripremana gotovo dve godine, za jedan značajan broj slika utvrdili smo ko su autori i ko su naslikane ličnosti, a ispravljeni su i neki netačni podaci – kaže Olga Kovačev-Ninkov za „Politiku“.

Sa istovetnom preciznošću koju je ona uložila u otkrivanje pravog autora i modela, datiranje vremena nastanka, pa i pravljenje male biografije autora i slike, odnosno popisa gde je izlagana, Žužana Pap-Korhec prionula je na restauraciju slika, uspevajući da na mnoga dela vrati i stare, originalne ramove kako bi i u tom detalju rekonstrukcija bila precizna. Pošto je Muzej bio pred krečenjem, autorka postavke „diktirala“ je boju za ovu priliku, što je u nemaštini naših ustanova kulture bila prava privilegija. Zato kada je u Noći muzeja otvorena izložba, i „naslonjeni“ na zagasito crveni zid posetioce dočekali Marija Terezija, Franc Jozef ili Tito u gotovo prirodnoj veličini, Subotičani su bili zatečeni. Malo ko je znao da u depou Gradskog muzeja postoji ovakvo bogatstvo koga se ne bi postideli ni mnogo bogatiji muzeji.

– Postavka ima dva dela: jedan je posvećen zvaničnom portretu koji je izlagan u službenim prostorijama, a drugi je porodični, građanski portret. Kada je reč o službenom portretu, to je po običaju portret vladara, gradonačelnika, ili neke važne javne ličnosti. Ovde je vredno istaći da je Subotica bila vrlo zavičajno orijentisana i da je uglavnom birala da te potrete uradi neko ko je iz Subotice, ko je vezan za nju, ili bar za područje Bačke i Vojvodine. To nije bez značaja, jer su obično ovakvi poslovi i bili dobro plaćeni – priča nam Olga Kovačev-Ninkov. Tako je portret Marije Terezije, koji je bio u staroj Gradskoj kući do njenog rušenja 1908. godine, izradio Tan Mor iz Starog Bečeja, tu su portreti Lajoša Košuta, Rakocija, Ištvana Sečenjija, ličnosti iz ugarske istorije, ali i odličan portret Aleksandra Karađorđevića rad Paje Jovanovića, kupljen u Somboru 1921. godine. Kustosi iz Narodnog muzeja uzvratili su subotičkoj koleginici na trudu što je svojevremeno pronašla sliku Jovanovićevog ateljea, i poslali joj podatak da je subotički veliki župan 1924. godine pisao nadležnom ministarstvu i predložio da se ova slika reprodukuje i koristi jer je izuzetno dobra, i, kako piše, mnogo bolja od svih ostalih koje su u upotrebi u tadašnjoj Jugoslaviji.

Namera Olge Kovačev-Ninkov je da do maja naredne godine, dok bude trajala izložba „Lica vremena“, upriliči niz dečjih radionica, ali i predavanja na različite teme. Istovremeno, piše i monografiju gde će biti obrađeno svih oko 350 portreta u likovnoj zbirci Gradskog muzeja i veliki je uspeh što je među njima tek nekoliko gde se ne zna autor ili model.

Naravno, pitanje modela najteže je utvrditi kada je reč o portretu koji počinje da se formira početkom 19. veka kao deo porodične galerije, i Olga Kovačev-Ninkov kaže kako je moguće beležiti promene u načinu slikanja, rukopisu autora, ali i modi i zahtevima epohe.

– Žanr portreta gotovo je izumro sa razvojem fotografije – objašnjava Olga Kovačev-Ninkov, ali skreće pažnju i na činjenicu da na portretu istovremeno dok nam slikar daje predstavu o nekoj ličnosti, utiskuje i neizbrisiv trag o sopstvenom umetničkom rukopisu. To je tim značajnije što su portretisti bili i izuzetni umetnici, poput Šandora Olaha, Nikole Aleksića, Aksentija Marodića, Jelene Čović, Ane Bešlić, Imrea Šafranja... Tako je zanimljivo pratiti koliko su mene i mode vremena utiskivale trag na njihovom likovnom izrazu, ali i da nije retkost da su njihovi autoportreti ili portreti njima bliskih osoba umetnički značajniji od onih naručenih.

Aleksandra Isakov

----------------------------------------------

Suze kraj dedinog portreta

Kada vas sa zidova gleda na desetine lica, neminovni su i emotivni susreti. Tako je „lice prošlosti“ za Amosa Konena, psihologa iz Švajcarske, dobilo sasvim konkretan oblik, i prilikom nedavne posete Subotici, u sali gde su izloženi službeni portreti niz njegovo lice skotrljale su se teške suze jer je ugledao lik svog dede Bene Sudarevića, viđenog advokata u drugoj polovini 19. veka u Subotici i stalnog saradnika časopisa „Neven“.

Profesor Konen doći će ponovo da održi predavanje o onome što je i njegova struka, odnosu umetnosti i psihologije.