Интереси јачи од ембарга

Упркос томе што се званични Пекинг и Москва нису успротивили у Савету безбедности Уједињених нације недавно усвојеном новом пакету санкција Ирану, Кина и Русија ни изблиза се нису приближиле САД и западним земљама када је у питању став према решавању проблема иранског нуклеарног програма. Пекинг, али и званична Москва, поприлично успевају да заштите своје комерцијалне аранжмане са Техераном, при чему Кина одлучно одбија сваки амерички притисак да уведе додатне санкције Ирану.

Упркос томе што је амерички председник Барак Обама после усвајања резолуције о новом пакету санкција Техерану рекао да су то „најсвеобухватније санкције са којима се иранска влада досад суочила”, потоње лобирање америчких дипломата да земље широм света појединачно уведу Ирану додатне санкције представља доказ да Американци нису задовољни размерама ембарга које су Ирану увеле УН. Иако санкције пооштравају изолацију банака и фирми који су у вези са иранским нуклеарним програмом, Москва и Пекинг су успели да у трговини међу „великим силама” обезбеде опстанак својих комерцијалних аранжмана са Техераном.

Међутим, Вашингтон не одустаје од додатних економских санкција Ирану. Засад је успео да убеди земље Европске уније да уведу додатну блокаду у економским везама са Ираном, док Русија и Кина одлучно одбијају овакав потез, а мање земље попут Јужне Кореје покушавају да са једне стране задовоље своје америчке пријатеље а с друге стране да не угрозе велике интересе својих компанија на иранском тржишту.

Иако је у јавности деловало да Кина много јаче брани свој економски интерес у Ирану, прошлонедељна вест о томе да ће 21. августа почети са радом атомска централа „Бушер” доказала је да ни Москва не попушта. Према речима прес секретара руске агенције за атомску енергију „Росатом” Сергеја Новикова, нуклеарно гориво биће тог дана допремљено у реактор централе коју је још 1970-их почела да гради немачка корпорација „Сименс”, али је изградњу 1990-их преузела руска компанија „Атомстројекспорт”.

Завршавање овог постројења није баш по вољи Вашингтона, али је ипак портпарол Беле куће Роберт Гибс изјавио да отварање нове иранске нуклеарне централе уз помоћ Русије показује да Техерану није неопходно да поседује капацитете за обогаћивање уранијума, напомињујући да ће Русија обезбеђивати гориво за то постројење али и да ће га преузимати пошто буде искоришћено.

Ипак, Вашингтону више сметају економске везе Кине и Ирана, будући да се оне мере у милијардама америчких долара. Пекинг је, пак, поручио да не одобрава нове санкције које су ЕУ и САД увеле, позивајући на дијалог. Док Пекинг указује да Вашингтон не би требало да уводи једностране санкције, мимо резолуција Уједињених нација, САД тврде да Кина не поштује ни ембарго који су увеле УН.

„Кинеска трговина са Ираном је нормална пословна размена, која не шкоди интересима других земаља и међународне заједнице” рекла је Ђијанг Ју, портпаролка Министарсва спољних послова Кине.

(/slika2)Међутим, америчким експертима и администрацији управо тај „нормални бизнис” представља „трн у оку” јер, према тврдњама иранског заменика министра за нафту Хосеина Ширазија, Кина је инвестирала 40 милијарди долара у иранску индустрију нафте и гаса. Штавише, Иран се изборио за трећу позицију, после Саудијске Арабије и Анголе, као највећи кинески снабдевач сировом нафтом, упркос томе што је у првих шест месеци ове године ирански извоз нафте у Кину опао за трећину. Кинески бизнисмени тврде да је увоз иранске нафте опао због цена а не политике.

С друге стране, кинески енергетски гиганта ЦНПЦ и Синопек груп из године у годину склапају нове уговоре, вредне по неколико милијарди долара, према којима преузимају посао развоја иранских нафтних поља у замену за каснију експлоатацију црног злата.

Званични кинески подаци указују да су управо санкције западних земаља отвориле простор за кинеске компаније које су прошле године снабделе Иран са робом вредном 7,9 милијарди долара, што је 13 одсто иранског увоза. Кинеске државне компаније су успела да заузму места западних фирми али и руског „Лукоила”, када је у питању снабдевање Ирана бензином, будући да Техерану недостају рафинерије те упркос огромној количини сирове нафте неме довољно бензина за своје потребе.

Дипломатска надгорњавања око спорног нуклеарног програма се настављају, али се чини да за то време САД и ЕУ, насупрот Истоку, губе трку за основним постулатом западног капиталистичког света – профитом.

Ненад Радичевић

----------------------------------------------

Анкара подржава продају бензина Ирану

Упркос притисцима из САД да се онемогући увоза горива у Иран, Турска је саопштила да ће подржати турске компаније да продају бензин Ирану. Према речима турског министра енергетике Танера Јилдиза, уколико се приватни сектор у турској определи да продаје бензин Ирану, они (власт у Анкари) ће то помоћи.

И суседни Ирак је пристао да допусти свом Ирану да изгради гасовод до Сирије преко ирачке територије, саопштиле су власти у Багдаду. Ирачка влада је саопштила да је министар за нафту Хусеин Ал Шахристани у принципу одобрио тај пројекат на састанку са иранском делегацијом која је боравила у посети Багдаду, пренео је Глас Америке. Ирачко министарство нафте је навело да ће две стране формирати одбор за проучавање трасе иранског гасовода преко Ирака до Сирије и Средоземног мора.

----------------------------------------------

Сеул између притиска и профита

Власти Јужне Кореје протеклих дана су под жестоким дипломатским притиском САД да уведу додатне економске санкције Техерану, при чему мултинационалне компаније из ове јужноазијске земље брине да ће им пропасти милионски аранжмани у Ирану. Корејске компаније „ЛГ електроникс ”, „Самсунг електроникс” и „Даеву електроникс”, како преноси „Кориан тајмс”, већ разматрају могућност да ће Иран преузети контрамере уколико Сеул уведе санкције. Ове произвођаче електронске опреме брине могућност прекида дипломатских односа између Јужне Кореје и Ирана и могућност да њихова имовина у тој земљи буде замрзнута или одузета. „Самсунг” је водећи снабдевач иранског тржишта електронике, пре свега кућне технике, али портпарол ове корпорације не жели да открије колики удео има иранско тржиште у њиховој укупној продаји. Слична ситуација је са ЛГ, који је један од три највећа продавца опреме на Блиском истоку, док „Даеву електроникс” брине могућност раскида аранжмана са иранском индустријском групом „Ентехав”. Трговачка размена Јужне Кореје и Ирана прошле године износила је око десет милијарди долара, при чему је Северна Кореја из Исламске републике увезла 8,7 одсто својих потреба за нафтом.

----------------------------------------------

Санкције помажу Ахмадинежаду

Таман што се дипломатска машинерија Стејт департмента захуктала лобирајући да земље широм света Ирану уведу додатне санкције, из Техерана је стигао „хладан туш”. Глас који позива да се „не уводе нове санкције” није стигао из дела структура власти председника Махмуда Ахмадинежада и врховног верског вође ајатолаха Али Хамнеија, већ управо из иранске опозиције која се на прошлогодишњим изборима грчевито борила за промене у Исламској републици.

Бивши ирански премијер и главни конкурент Ахмадинежаду на претходним изборима, Мир Хосеин Мусави и бивши председник иранског парламента Мехди Каруби оценили су у отвореном писму да би јаче санкције само нашкодиле „најрањивијим друштвеним слојевима Ирана” а допринеле владајућој елити.

Двојица иранских опозиционара, којег западни медији описују као еминентне дисиденте, указују да санкције, према њиховом мишљењу, вероватно никад неће натерати Техеран да одустане од својих нуклеарних амбиција.

Упркос томе што су поједини експерти за међународну политику сагласни са оваквом оценом, те напомињу да санкције нису натерале ни актуелне владе на Куби и у Северној Кореји да се повинују спољњем притиску, званични Вашингтон не одустаје од своје политике. Кад је писмо Мир Хосеина Мусавија и Мехдија Карубија презентовано Бараку Обами, Хилари Клинтон и осталим званичницима, извештачи из Беле куће могли су да чују непромењен став америчке администрације: санкције почињу да делују и оне могу да убрзају повратак Техерана за преговарачки сто око његовог нуклеарног програма.

Ипак, чини се да се Вашингтон ослања на поједине обавештајне податке који указују да је Иран наводно запао у извесне техничке потешкоће у развоју свог нуклеарног програма те да ће, како сматрају амерички званичници, то дати више времена за дипломатска решења проблема. Упркос заговарању санкција, амерички председник је недавно истакао могућност да ни највећи могући спољњи притисак не натера иранске лидере да одустану од нуклеарног програма за који већина западних сила сматра да је усмерен ка прављењу нуклеарног наоружања, док Техеран тврди да је намењен за цивилне мирнодопске сврхе.

Питању сврсисходности још јачих санкција према Ирану доприноси и тврдња лидера иранске опозиције да економске санкције шкоде просечним Иранцима, што не иде у прилог интересима међународне заједнице. Осим тога, додају они у свом писму, санкције омогућавају режиму изговор да још више гуше опозицију изједначавајући их са спољним „непријатељима” Ирана.

Међутим, Обама је у недавном разговору са утицајним вашингтонским новинарима наговестио да уколико Техеран ни под којим притиском не буде желео да одустане од нуклеарног оружја, иранско руководство ће морати да плати високу цену те одлуке.

„Уколико ирански национални понос управља њиховом политиком, онда ће сносити трошкове тога”, рекао је Обама, а преноси „Кришчен сајнс монитор” позивајући се на извештаје неколико учесника састанка са америчким председником.

С друге стране, званичници Стејт департмента тврде да Техеран шаље извесне поруке да је спреман да се врати преговорима у Женеви са „шесторком” (САД, Кина, Русија, Француска, Немачка и Велика Британија), можда већ у септембру. Упркос томе, из САД али и из Израела стижу поруке да је напад на иранска нуклеарна постројења постао опција која је „на столу”. И што се више прича о војној акцији, све је извесније да ће и у том сценарију управо просечни Иранац да извуче најдебљи крај. Наиме, нека иранска нуклеарна постројења су у удаљеним слабонасељеним подручјима, али многа нису. Осим тога, напад на Иран не би личио на израелски напад на ирачки нуклеарни реактор Осирак када је ово постројење уништено у једном нападу 1981. године. Према оцени експерата, напад на Иран би подразумевао нападе на неколико локација и то у борбеним летовима који би морали да трају дуже од једне ноћи, узимајући у обзир да су нека иранска постројења укопана у планине.

Војним нападом на Иран, колико год биле одређене тачне мете, не би могло да се избегну цивилне мртве или гађање постројења од којих зависи нормалан живот просечног Иранца.

Н. Р.