Rавнотежа ризика

Технолошки оптимисти ставове и идеје о нуклеарној енергији заснивају на неограниченој вери у науку, и нарочито у технологију („сцијентизам”). Покрет зелених, који је несумњиво веома допринео да проблем глобалног загревања и климатских промена уђе у поље политичког одлучивања, своје мисли у односу на нуклеарну енергију темељи на начелу обазривости. Међутим, у контексту теорије ризика аргументи и једних и других су једнострани. Технолошки оптимисти узимају у обзир само могућност користи од изградње нуклеарних електрана. Покрет зелених је у начело обазривости уградио само могућност штете која би изградњом нуклеарних електрана могла настати, услед чега заступа став да је нуклеарке боље не подизати него касније жалити.

Ризик, међутим, има две стране. Једна страна је обазривост, а њој супротна је иновација, могућност стварања новог, бољег, вреднијег. Стваралачки рад може се извршити само ако се прихвати ризик, услед чега је и нов начин размишљања увек повезан са ризицима. До научнотехнолошког напретка и стварања богатства долази само у условима преузимања ризика и доношења смелих одлука.

У условима глобализације еколошких проблема међу којима су најопасније претње које су повезане са глобалним загревањем и климатским променама биће потребан још већи научни и технолошки напредак ако желимо да се озбиљно суочимо с проблемима које климатске промене доносе. У том смислу од кључног значаја ће бити улагање у обновљиве изворе енергије. Као што у књизи „Климатске промене и политика” каже Ентони Гиденс: „Морамо створити позитиван модел нискоугљеничне будућности који ће, уз то, бити усклађен са садашњим свакодневним животом обичног човека. Такав модел тренутно не постоји и морамо да га пронађемо. Он неће бити визија ’зелених’ већ визија настала из политичких, друштвених и економских размишљања. Он не може бити утопија, али ће имати утопијске црте јер оне садрже идеале којима треба тежити” (стр. 19).

Упркос томе што је нуклеарна енергија поред хидроелектричне енергије високо испробана и проверена, забринутост људи због њеног коришћења је оправдана и велика. Могуће је повезивање нуклеарне енергије с производњом нуклеарног оружја. Постоји могућност нуклеарног тероризма, а проблем складиштења нуклеарног отпада бар за сада је нерешив. Наравно, вероватно је могуће изградити нуклеарне електране које су готово безбедне од терористичких напада. Можда ће постојати и могућност да у будућности буде решен и проблем складиштења нуклеарног отпада. Данас, међутим, ризици и проблеми са коришћењем нуклеарне енергије су бројни.

Што се тиче коришћења обновљивих извора енергије (соларна енергија, енергија ветра, енергија плиме и осеке, геотермална енергија, енергија биомасе), и поред приличне развијености нових технологија за њихову производњу, данас у свету још не постоје задовољавајућа технолошка решења да би се они могли користити као замена за фосилна горива. Поред тога, технологија сваког обновљивог извора енергије је у одређеној мери проблематична. Ветрењаче, на пример нередовно производе енергију, а како се указује концентрација ветрењача у већем броју на једном месту могла би да омета радаре који се користе у контроли ваздушног саобраћаја. Већа производња биогорива могла би да угрози производњу хране у свету. Геотермална енергија је углавном сувише дубоко да би била доступна, услед чега су и за њено коришћење потребна нова технолошка решења уз вероватно велике владине дотације. Дакле, широка употреба обновљивих извора енергије захтева нова технолошка унапређења уз значајне дотације државе. Основни проблем је како учинити обновљиве изворе енергије конкурентним у односу на енергију која се добија из фосилних извора. Додајмо томе и тешкоће у вези са неопходним променама начина живота, нарочито ако би оне биле усмерене на обуздавање расипничког односа према енергији.

„Позитиван модел нискоугљеничне будућности” који тек треба да буде створен, претпоставља такав енергетски пакет у којем ће бити места не само за обновљиве изворе енергије него и за нуклеарну енергију. Укључивање нуклеарне енергије у такав енергетски пакет неће тећи са одушевљењем, али ће, мада не у свим земљама, бити нужно, имајући у виду тешкоће у вези са производњом енергије из обновљивих извора и чињеницу да нуклеарни реактор не емитује угљен-диоксид који је најзначајнији гас „стаклене баште”. Будући да се у свету интензивира потреба за енергичнијим супротстављањем глобалном загревању и климатским променама, ризик од искључивања нуклеарне енергије из коришћених енергетских извора изразито је велики.

Да ли је у Србији дошло време за реализацију идеје о изградњи нуклеарке? Одговор на то питање могуће је дати након процене ризика која нужно садржи анализу штете и користи од реализације такве идеје. Дакле не би се требало некритички ослањати на аргументе технолошких оптимиста, нити би се требало држати противуречног начела обазривости који је кључни аспект ставова и идеја покрета „зелених”, већ анализу заснивати на „начелу процентуалности” узимајући у обзир однос претрпљене штете и остварених користи. Требало би имати у виду и потребу усклађивања енергетског плана са активностима неких суседних земаља, на пример Бугарске, у оквиру Европске уније.

Анализу односа штете и користи не би требало препустити само експертима, већ о томе треба водити широку јавну расправу, зато што постоји могућност избора у погледу ризика. Јавна расправа ће показати да и међу самим експертима као и међу грађанима о питању изградње нуклеарке у Србији постоје знатне разлике у мишљењима и ставовима, али ће актерима политике пружити неопходне аргументе за доношење коначне одлуке.

Професор социјалне екологије на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду