Горан Бреговић даје гас

Гуча – Деветоро младих Француза из Гренобла и околине, наместивши пољске биваке на травњаку код Основне школе у Гучи, још од прошле среде чека концерт Горана Бреговића. Стигло је, ево, и њихово вече, већ певуше „Гас, гас” и на српском натуцају речи Бреговићевог хита писаног за трубаче: „Еј, што волиш мирис камиона, шоферских гостиона, хормона до плафона, мушкараца тона, турбо је сезона...”

Бреговић ће са својим „Оркестром за свадбе и сахране” свирати вечерас од 21 сат на главној позорници Сабора трубача у Гучи, у саставу који би се по броју и пореклу музичара могао назвати репрезентацијом Балкана:

– Ту су деветорица трубача од којих тројица Македонаца, двојица Бугара и двојица наших, затим дечко са добошем и Горан, плус два пратећа женска вокала из Бугарске. Дакле, једанаесторо. У августу и септембру Горан има само по три слободна дана, али за Гучу је морао да нађе време. Ускоро га чека пут у Сао Пауло, на фестивал – каже за „Политику” Добривоје Марински, директор продукције Сабора.

Бреговић је свирао у Гучи и пре три године, за одушевљену публику, а та музика понела је и њега самог:

– Свирам на веома чудним местима – рекао је – најпре у сиднејској Опери, онда у Омску, али је тај концерт у Гучи био по много чему посебан. Гуча је најнеобичније место, лепо ми је било на сцени и осећао сам се комотно, и зато сам снимак тог концерта ставио на албум.

Дошавши први пут у Гучу пре две деценије, Бреговић је изнајмио собу у сеоској кући на четири дана и вели да му је било фантастично.

Већ речену трубачку химну „Гас, гас” Бреговић је смислио заједно са немачким диск џокејем Шантелом, који је јуче у Гучи био гост Бобана и Марка Марковића па с домаћинима, већ у подне у варошици, направио добру увертиру за вечерњу свирку на стадиону. Сва тројица веселила су се у Дому културе уз трубачку музику оркестра Дејана Јевђића и Драгана Лазовића из Пожеге. Све делећи лепе речи међусобно:

– Што је лав у џунгли, то је Бобан у Гучи – рекао је Марко о свом родитељу.

– За мене је Марко најбољи трубач, дакле бољи од мене. Али, ја сам овде освојио све што се може и зато сам домаћин, као почасни грађанин Гуче и амбасадор Сабора у свету – узвратио му је отац.

Шантел је закаснио неколико минута на представљање у Дому, али се одужио присутнима занимљивом причом:

– Парадокс је да је моја група „Буковина” први немачки оркестар који свира у Гучи – казао је музичар који је лане снимио албум под називом „Планета паприка”, а 2007. године стекао велику популарност албумом „Диско партизани”, чији је назив поносно изговарао и јуче у Гучи. Потанко је објаснио откуда успех источних и балканских ритмова.

– Тек после пада Берлинског зида, дијаспора северозападне Европе почела је да открива своје корене у источној. Зато ово у Гучи није само фестивал традиционалне српске музике, већ важна одредница поп и рок музике Европе. Овај фестивал представља праву музику европског континента и можда је у њему почетак развоја европског духа.

Биће да је тако, јер је таксиста из Гуче Драган Јаћимовић (49) за протеклих осам дана чак 14 пута ишао на аеродром у Сурчин, по путнике издалека. Било је Европљана, али не само њих:

– Ове године има много гостију из Аустралије, Перта, Мелбурна, Сиднеја. Из Сурчина до Гуче превезао сам и двојицу из Нове Каледоније, једног Мексиканца, а Европљане више и не памтим – приповеда таксиста.

Тарифа Гуча–Сурчин је 60 или 70 евра, а између тих тура он из Гуче превози једну америчку филмску екипу која у селу Дубоко код Ужица камерама бележи живот и музику трубачког оркестра Дејана Петровића.

Тројица Италијана из малог места Монастеро код Торина одлучили су се за другу врсту превоза. Алфредо Ровета, Микеле Бонака и Паоло Бифулко појавили су се јуче ујутро у Гучи на бициклима и разгаламили се, као да су домаћи. Како су пребродили Јадран?

– Трајектом од Анконе до Дураса. После смо, из Албаније, лако нашли Гучу и ово је вредело видети – прича нам Алфредо, вади карту из бисага и проверава своје топографско знање.

Хтео би да утврди може ли из Гуче, преко Пожеге и Вишеграда, да дође до Сплита бициклом, а одатле бродом надомак куће, и обрадовао се кад смо му рекли да је на правом путу.

Срећан човек је и Златко Калабић (36) из Батковића код Бијељине, који са још једанаесторо земљака кампује у ливади поред пута око Гуче.

– Овде ћу долазити док сам жив, ово је рај. За постављање четири шатора платили смо само 40 евра до краја Сабора – прича Златко и наређује да се потпали ватрица за печење прасета.

Предлаже нам да овај текст опремимо насловом „Ванземаљци из Бијељине”. Има ли неке везе?

– Како да нема? Слетимо у Гучу, будемо и нестанемо.

Тако се ово место, у саборске дане, премеће у интерконтинентално друштво, и да није Сабора можда би остало само српска паланка која тоне у заборав.

Г. Оташевић