И Обами је вруће

Кад амерички председник уради исто што и милиони људи на Јадрану, Копакабани, Ади Циганлији и другим купалиштима широм света, то ипак може да постане „догађај дана”. Брчкање Барака Обаме, с породицом, на плажи Мексичког залива, доживљено је, наиме, у домаћој и страној јавности као симболична демонстрација лидерове спремности за „пливање и у узбурканим политичким водама”.

Купањем је хтео, тумачи се, и да са мандата „спере” две актуелне „флеке”. Прво, да покаже како је Мексички залив сада безбедан за купање, после великог изливања нафте из бушотине, па да туристи посетама треба да помогну опоравак оштећеног региона. И друго, да избледе примедбе упућене „првој дами” Мишел да се луксузним летовањем у Шпанији „издвојила од судбине нације, обрване економском рецесијом и највећом еколошком катастрофом”.

Освежење је успело али је Обами још врло вруће. Политичка атмосфера се осетно прегрева око лидера иако је изабран и поздрављен као расхлађујући феномен. Сада му се чак замера, и изван опозиционих редова, да је „превише хладан” док масама „гори под ногама”.

Признаје му се, додуше, да се упустио у више реформских подухвата него иједан његов претходник у последњих неколико деценија, али му се пребацује да је распламсао знатно више нада него што их је остварио. Анкета Галупа упозорава да му је подршка спала на 42 одсто. А специјалиста са универзитета Принстон истиче, у „Вашингтон посту”, да су изостале многе обећане промене тако да на више кључних поља „опстаје свет Џорџа Буша и у мандату Обаме” који се зарицао да ће га „збрисати”.

(/slika2)Бела кућа тврди да критичари претерују. Оне који инсистирају на сличности Обаминог и мандата Џорџа Буша, њен портпарол је окарактерисао као „зреле за нарко-тест, док је за „професионалне левичаре”, како их је назвао, рекао да би они били задовољни „тек кад бисмо укинули Пентагон”.

У грозници пред новембарске парламентарне (не и за шефа државе) изборе, републиканска опозиција своје позиције настоји да ојача, чак и на секторима који су посрнули док је она била на власти. Председнику пребацују да је „мек” у ратовима које је Буш неосновано повео (Ирак) или лоше водио (Авганистан), да више води рачуна о богатима (чије је привилегије Буш форсирао) него о широким слојевима, да реформама система (посрнулог у Бушово време) од САД „прави неприхватљиву европску социјалдемократију”, да је „сувише благ” према спољним изазовима (после пада међународног престижа САД због Бушових једностраности)…

Наизглед је најчудније то што у таквим настојањима и прилично успева. Она само вешто користи застоје у Обамином маршу ка „преображајима”, сматра аналитичар магазина „Њу рипаблик”, склонијег владајућим демократима.

Слично мисли и низ Обаминих симпатизера који, тако отварају широк простор за проучавање лидерских узбрдица и низбрдица. Њиховог миљеника је, указују, уздигло то што је уверио грађане да је као релативни аутсајдер способан да нацију извуче из кризног ћорсокака и изведе је на нов пут, а највише му шкоди то што је подлегао „рутини Вашингтона, одбојној на битне промене”.

Систем који је омогућио Обами сензационалан узлет – да постане први црнац на челу САД – није му, међутим, дозволио и да се буде лидер који ће га темељно променити. Принудио га је на низ уступака.

Да би ублажио трења у својој Демократској партији, поставио је предизборну ривалку Хилари Клинтон за шефицу дипломатије. Да би успоставио „пожељну дозу” међустраначке сарадње, републиканским кадровима је поверио места челника Пентагона (Роберт Гејтс) и председниковог саветника за националну безбедност (Џејмс Џонс). Да не би превише узнемирио магове Волстрита, у водећу екипу је уврстио и експерте чија су размишљања блиска њиховим. Да би у својој близини имао и опробане савезнике, неке од њих је уздигао до врло утицајних функција…

Уверавао је, у најкраћем, да је време за обједињавање, против наслеђене кризе, за „постпартијско” управљање, у коме ће општи интереси осетније превладати над страначким и лобистичким искључивостима, а допринети смањивању рекордног социјалног јаза. Али, само за теоретско тестирање такве авантуре потребно је, и изван Америке, знатно више времена него што га је он имао за њено практиковање. И још много дуже од двогодишњег периода између парламентарних избора, у којима неретко превагу доносе гласови – „кажњавања” политике изјаловљених обећања...

Момчило Пантелић