Холивудски мрак, тајландски хумор

Од нашег специјалног извештача
ВЕНЕЦИЈА-ЛИДО – Захуктава се полако Венецијански фестивал, популарна Мостра која је ове године почела "Црном Далијом" Брајана де Палме, свитом холивудских звезда на црвеном тепиху венецијанског Лида и армијом фоторепортера и камермана који су убеђени да је најлепшу хаљину, у стилу златног доба Холивуда, имала оскаровка Скарлет Јохансон.

Јохансонова заједно са Хилари Сванк глуми у овом де Палмином "ноар" филму, екранизацији истоименог романа Џејмса Елроја који се темељи на истинитој причи – бруталном убиству холивудске старлете Бети Шорт које је 1947. шокирало Лос Анђелес (тело јој је било преполовљено у струку, а лице тако исечено да је одавало утисак језивог церекања). И док ова Елројева књига важи за ремек-дело калифорнијске школе "грубог и жестоког америчког кримића", де Палмина филмска верзија је омекшана, пуна компромиса, добрим делом озбиљно пати од маниризма, од де Палми омиљених Хичкокових цитата и општих жанровских места. Има наравно и веома добрих деоница, као што је сцена холивудског пробног снимања Бети Шорт у улози Мие Киршнер.

 Њена судбина је стожер читавог филма. Шортова је хтела да постане глумица због чега је напустила родитељски дом и настанила се у Холивуду. Последњи пут је била виђена жива у лосанђелеском хотелу Балтимор где је наводно требалo да се састане са неким мушкарцем. Нађена је мртва и унакажена, а о целом случају се мало зна. Њена загонетна смрт одувек је изазивала пажњу јавности и "чачкала" машту жуте штампе поготово што се знало да је Бети Шорт рођена са гениталним дефектом због чега није могла да има нормалне полне односе. Познато је да је често залазила у калифорнијске ноћне клубове, наводно је волела мушкарце у униформама, да је познавала Мерлин Монро, те да се углавном облачила у црно због чега је и добила надимак по којем је остала позната. Филм "Црна Далија" за дистрибуцију у нашој земљи већ је обезбедила дистрибутерска кућа Тарамаунт.

Још један холивудски филм приказан је ван конкуренције на самом фестивалском старту. "Холивудленд" Алена Коултера, са Адријаном Бродијем и Беном Афлеком у главним улогамa, по свом жанру је такође "ноар" кримић који се темељи на истинитој причи и по много чему је сличан "Црној Далији". Тридесет година пре него што је филмски Супермен Кристофер Ривс пао са коња и остао непокретан, пронађен је мртав његов презимењак – телевизијски Супермен, глумац Џорџ Ривс. Те 1959. веома популаран Ривс мистериозно је страдао од само једног метка. Полиција је случај решила као самоубиство али су се веома брзо појавиле и прве сумње у овакав исход. Филмска и телевизијска каријера некадашњег боксера и музичара који је свој највећи филмски успех доживео када се накратко појавио у филму "Прохујало са вихором", темељила се на његовој љубавници, осам година старијој Тони Маникс. Њен утицај је произилазио из моћи њеног супруга Едија, генералног директора холивудског студија МГМ-а који је од Ривса створио првог Супермена и обезбедио луксузни животни стил. Међутим, пошто је Ривс раскинуо са својом матроном постојала је могућност да му је Еди Маникс послао плаћеног убицу. Овако се причало по Холивуду, јер је Еди Маникс пре успешне директорске каријере био гангстер из Њу Џерсија, осумњичен за неколико убиства. Ни мистерија Ривсове смрти никада није решена те и ова детективска прича остаје отворена...
Виђен је већ и први азијски филм из такмичарског програма. Реч је о филму "Синдроми и век" тајландског редитеља Апичатпонга Вирасетхакула ("Тропска болест"). Филм је посвећен ауторовом оцу, лекарима и болницама у којима је редитељ са оцем проводио време, и прати десетак ликова: доктора, пацијената и медицинско особље. У најкраћем, тајландска верзија "Клинике Шварцвалд". Филм на ивици експеримента.

У програму "Хоризонти" приказан је документарац "САД против Џона Ленона" у којем су на узбудљив начин приказане Ленонове године живота у Америци, од паљења плоча "Битлса" 1966. до његовог убиства испред куће у Њујорку...

И овај филм је један од оних који треба да покрију "најшири спектар филмова, рефлектирајући кроз 1400 понуђених наслова што је могуће више филмске различитости", како је то у предговору каталога написао директор Венецијанског фестивала Марко Милер. Тако је указао да сматра да његов овогодишњи избор мири жанровски са елитистичким, холивудски са азијским, гламурозни са уметнички херметичним филмом. Нека му буде. Мада, промешати холивудски пакет звезда са експерименталним филмовима Тајланђана, Кореанаца или Јапанаца и није неки "кунст". Најбитније је да Венеција, као некадашња Мека за источноевропске филмове (укључујући и руске), сада не постоји. Филмском истоку биће опет најсигурније у окриљу Берлина и његових "медведа".