Самар на нејака плећа

Ђаци од првог до четвртог разреда основне школе тешки су од 20 до 35 килограма, а свакодневно носе ђачку торбу од пет до седам килограма. То је два пута више од оне коју препоручују лекари, јер тежина торбе не сме да буде тежа од 10 одсто телесне тежине.

Да је ђачка торба огромно оптерећење за кичму детета доказује поређење, јер одрасла особа која тежи око 80 килограма, према овој пропорцији, требало би свакодневно да носи на посао торбу тешку 20 до 25 килограма.

Према резултатима систематских прегледа ученика у основним школама Србије, у 2005. години, утврђено је да 10,55 одсто деце има деформитет кичменог стуба. Анализа података показује да се пораст деформитета код деце наставља,  јер још у периоду од 1992. до 2003. године деформацију кичме имало је у просеку 9,79 одсто ученика. Осим тога, ако се свему томе додају подаци о тежини школске торбе коју ђаци свакодневно носе, пораст деформитета кичменог стуба код деце није изненађујућа.

Др Сунчица Кнежевић, лекар из Института за заштиту здравља Србије "Др Милан Јовановић  Батут", каже да су ти подаци забрињавајући, као и да  је коштано-мишићна грађа код деце у периоду интензивног раста и развоја веома осетљива, "пластична", и склона деформитетима.  

– Промене које се најчешће манифестују код деце у том периоду су у виду кривљења кичменог стуба у страну и повећана округлина леђа, или грба, као и њихове комбинације. Осим тога, на деформисаној кичми много раније се јављају дегенеративне промене, а у тежим случајевима могу се јавити дисајне и кардиоваскуларне сметње. Узроци деформитета кичме су многоструки: препуна школска торба, неправилно држање тела, кратковидост, леворукост, лоша осветљеност школских учионица, неодговарајући школски намештај, посебно школска клупа, неправилна исхрана. Али и генетска условљеност, јер је могућност оболевања знатно већа у породицама у којима су и родитељи имали деформитет – додала је др Кнежевић.

Деформитети кичме, како каже наша саговорница, настају и као последица нелеченог рахитиса или неког другог обољења кичменог стуба (на пример туберкулозе кичме), једностраног ишчашења кука, прележане дечје парализе, или неке друге болести нервно-мишићног система.

–Телесно држање код школске деце и омладине веома је важно. Сваки положај у коме млади организам мора дуго да издржи јако га замара, тако да уморан ученик заузима лоше држање. Критичан моменат је полазак у школу, када дете из неограничене физичке активности прелази у фазу "присилног мировања", а придружују се и други штетни чиниоци школске средине: слаба исхрана, неодговарајући школски намештај... ношење тешке школске торбе и слично. Неопходна је и обавезна прикладна лака торба, коју ученик мора да носи на оба рамена, а тежина торбе не сме да прелази 10 одсто од телесне тежине – истиче др Кнежевић.

Осим обезбеђења одговарајућих услова у школи, додаје она, посебну пажњу треба посветити правилној исхрани богатој беланчевинама животињског порекла, калцијумом и витаминима А, Д и Ц, телесним вежбама и другим активностима на свежем и чистом ваздуху.

Корективном гимнастиком се код деце са утврђеним деформитетом постижу задовољавајући резултати, али при чему рано откривање ових поремећаја има велики значај, истиче она и додаје да систематски и контролни прегледи ученика, који се редовно обављају, служе за рано откривање болести.

– Поремећаји у развоју и болести деце јесу брига родитеља, али и наставника ако их на време уочи и пријави лекару, не чекајући систематски преглед. Боље је ученика и непотребно упутити него из непажње или незнања пропустити драгоцено време. Рано откривање, уз стручно дозирану физичку активност и правилну исхрану, од великог је значаја за превенцију и лечење деформитета кичме – саветује др Сунчица Кнежевић.