Лешеви, цензура и новинари

Суд у Венецуели забранио је пре два дана опозиционом листу „Насионал” да објављује „фотографије, информације или интервјуе у којима се помиње или види крв, оружје, насиље...”

Забрањује се писање о мртвима или погинулима, објављивање фотографија лешева, писање о обрачунима или било каквом физичком малтретирању, речју све што може да „угрози психолошко стање деце и адолесцената”. Експресна пресуда против овог листа, који често критикује владу и одлуке председника Уга Чавеса, донета је два дана пошто је на насловној страни објављена слика из мртвачнице у Каракасу, на којој је приказано десетак лешева у крви. Илустрацију је пратила репортажа о растућем насиљу у венецуеланској престоници уз податак да је ове године до сада страдало 5000 Венецуеланаца. Забрана објављивања свих садржаја који се односе на криминал проширена је на све медије у Венецуели и трајаће док се не заврши суђење против опозиционог листа. За штету коју је нанео већ објављеном репортажом „Насионал” је морао да плати казну од 12.000 евра, а уколико буде прекршио наметнуту забрану, глоба ће бити знатно виша (два одсто од укупног дохотка листа). Прва страна данашњег броја овог дневника осванула је са празнином на месту за фотографију преко које је ударен печат са натписом: цензура.

Полемика о објављивању драстичних призора води се и у другим деловима света. О различитим степенима цензуре примењеним у ратним и мирнодопским временима често се и не расправља, као да је и разговор о забранама цензурисан, а кад се о њој проговори, она се образлаже вишим државним интересима.

(/slika2)На главним ТВ каналима у Америци је, на пример, донедавно било немогуће видети мртвачке сандуке са телима војника који стижу из Ирака. У Кини се крије број страдалих у елементарној непогоди. Неколико дана, чак и недеља, мора да прође да би кинески читалац сазнао како је виша сила затресла једно парче његове родне груде. Ни у нашој земљи није се првих дана бомбардовања (1999) знало има ли уопште страдалих од толиких бомби НАТО-а. У претходним ратовима на простору бивше Југославије, број мртвачких сандука је преувеличаван или умањиван, већ према тренутним политичким потребама зараћених страна.

Ретко се приликом ових лоших збрајања и одузимања заиста водило рачуна о деци и адолесцентима. Пре би се рекло да је цензура проистекла ради заштите одраслих и моћних појединаца. Новинарство ту страда као колатерална штета.

Мексички новинар, фоторепортер Алехандро Косио решио је да не бежи са фронта, већ да прецизно бележи шта се стварно догађа. За слике лешева, одрубљених глава, крвавих тела за прецизну фотодокументацију наркората који траје у Мексику управо је добио најпрестижнију латиноамеричку новинарску награду. „Фондацију ибероамеричког новог новинарства” основао је лично колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес. Прослављени књижевник и сам је почео да пише као новинар у Колумбији, и није престао да верује у медије и њихову моћ да промене свет.

Најновији лауреат његове фондације Косио каже да му је најмилија фоторепортажа она у којој се види само један драстични детаљ из разбукталог наркората. Једна мртва рука виси из гепека полузатвореног камиона. Али, додаје Косио, морају се фотодокументовати и лешеви, много лешева. Јер рат ће изгубити читав Мексико ако истина о њему буде страдала. Новинска фотографија као запис о насиљу у ова два случаја доживела је сасвим различиту судбину: награђена као врхунско новинарство у једном и кажњена као најгоре светогрђе у другом случају.

Зорана Шуваковић