Leševi, cenzura i novinari

Sud u Venecueli zabranio je pre dva dana opozicionom listu „Nasional” da objavljuje „fotografije, informacije ili intervjue u kojima se pominje ili vidi krv, oružje, nasilje...”

Zabranjuje se pisanje o mrtvima ili poginulima, objavljivanje fotografija leševa, pisanje o obračunima ili bilo kakvom fizičkom maltretiranju, rečju sve što može da „ugrozi psihološko stanje dece i adolescenata”. Ekspresna presuda protiv ovog lista, koji često kritikuje vladu i odluke predsednika Uga Čavesa, doneta je dva dana pošto je na naslovnoj strani objavljena slika iz mrtvačnice u Karakasu, na kojoj je prikazano desetak leševa u krvi. Ilustraciju je pratila reportaža o rastućem nasilju u venecuelanskoj prestonici uz podatak da je ove godine do sada stradalo 5000 Venecuelanaca. Zabrana objavljivanja svih sadržaja koji se odnose na kriminal proširena je na sve medije u Venecueli i trajaće dok se ne završi suđenje protiv opozicionog lista. Za štetu koju je naneo već objavljenom reportažom „Nasional” je morao da plati kaznu od 12.000 evra, a ukoliko bude prekršio nametnutu zabranu, globa će biti znatno viša (dva odsto od ukupnog dohotka lista). Prva strana današnjeg broja ovog dnevnika osvanula je sa prazninom na mestu za fotografiju preko koje je udaren pečat sa natpisom: cenzura.

Polemika o objavljivanju drastičnih prizora vodi se i u drugim delovima sveta. O različitim stepenima cenzure primenjenim u ratnim i mirnodopskim vremenima često se i ne raspravlja, kao da je i razgovor o zabranama cenzurisan, a kad se o njoj progovori, ona se obrazlaže višim državnim interesima.

(/slika2)Na glavnim TV kanalima u Americi je, na primer, donedavno bilo nemoguće videti mrtvačke sanduke sa telima vojnika koji stižu iz Iraka. U Kini se krije broj stradalih u elementarnoj nepogodi. Nekoliko dana, čak i nedelja, mora da prođe da bi kineski čitalac saznao kako je viša sila zatresla jedno parče njegove rodne grude. Ni u našoj zemlji nije se prvih dana bombardovanja (1999) znalo ima li uopšte stradalih od tolikih bombi NATO-a. U prethodnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, broj mrtvačkih sanduka je preuveličavan ili umanjivan, već prema trenutnim političkim potrebama zaraćenih strana.

Retko se prilikom ovih loših zbrajanja i oduzimanja zaista vodilo računa o deci i adolescentima. Pre bi se reklo da je cenzura proistekla radi zaštite odraslih i moćnih pojedinaca. Novinarstvo tu strada kao kolateralna šteta.

Meksički novinar, fotoreporter Alehandro Kosio rešio je da ne beži sa fronta, već da precizno beleži šta se stvarno događa. Za slike leševa, odrubljenih glava, krvavih tela za preciznu fotodokumentaciju narkorata koji traje u Meksiku upravo je dobio najprestižniju latinoameričku novinarsku nagradu. „Fondaciju iberoameričkog novog novinarstva” osnovao je lično kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Proslavljeni književnik i sam je počeo da piše kao novinar u Kolumbiji, i nije prestao da veruje u medije i njihovu moć da promene svet.

Najnoviji laureat njegove fondacije Kosio kaže da mu je najmilija fotoreportaža ona u kojoj se vidi samo jedan drastični detalj iz razbuktalog narkorata. Jedna mrtva ruka visi iz gepeka poluzatvorenog kamiona. Ali, dodaje Kosio, moraju se fotodokumentovati i leševi, mnogo leševa. Jer rat će izgubiti čitav Meksiko ako istina o njemu bude stradala. Novinska fotografija kao zapis o nasilju u ova dva slučaja doživela je sasvim različitu sudbinu: nagrađena kao vrhunsko novinarstvo u jednom i kažnjena kao najgore svetogrđe u drugom slučaju.

Zorana Šuvaković