Труби на јуначки мегдан

Многи су се наивно залетели на бедем звани Гуча. Труби на мегдан. У заверу чула. Штага су исповести из најцрњих дубина желуца чуле Бјелица вода и Јелица планина? Још нико није рашчивијао феномен: да човек с толико жеље и посвећености копа рупу у коју ће сам упасти. Па се још и затрпа...

Грува са свих страна. После неког времена тонови и гласови су налик шаци шљунка, баченог у ваздух. Боли када падне и удари, али таман толико да прене онај примарни бес у човеку који пречесто равнамо са живошћу. Колективна свест је једина алтернатива, у понуди. Чудна је то магија, лишена сваког мистицизма. Али ипак – магија.

– Ви сте луд народ. Скроз луд. Збунили сте систем постојања. Тилтовали сте га. Хоћу и ја да будем луд. Волео бих да будем као ви. Када смо већ сви смртни, потрошни да барем ка томе идем подигнутог средњег прста и насмејан, а не лицемерно и преплашено као остатак света – убеђен је Херман, тридесечетворогодишњи Швајцарац, да је овде пронашао смисао живота. Дошао је са неким пајташима из Словеније, али већ добрих шест сати нема појма где су. Није ни важно, вели. Пронашао је себе. Шта ли ће тек када схвати да је Гуча само укроћен сегмент овдашње свакодневице? Да је тулум конвертибилнији, јачи и већи чак и од његовог "швајцарца"...

На бини праши он – "краљ" лично. Решена је безмало тридесетогодишња мистерија: Елвис је жив! Живи у Сурдулици, презива се Ардиновић и солира у дувачком оркестру. Узео је идентитет симпатичног Рома, скратио зулуфе, асимилирао се, али још кубури са српским језиком. Ваљало би обратити пажњу на следећу петорку. Како је кренуло сасвим је могуће да су то "Битлси"...

– Знаш, чини ми се да је све ово постало много већа фора за странце него за нас. Супер је то што је њих све више, али чини ми се да ми, некако, залутамо кад год покушавамо да од нечега створимо такозвани бренд. Превише се све искомерцијализује. Узме му се душа... Гуча је мени најјача била док је била онако... спонтана. Полупитома. Народно весеље, а не ствар престижа. За коју годину ће се продавати и улазнице. Биће као концерт на Коларцу – убеђен је Драгољуб Лазаревић, педесетогодишњи београдски бекрија. Види се да зна о чему говори. Те дубоке боре му сигурно нису поклоњене. Тек тако дате на – реч. Само кафанска рала могу тако да загребу.

Руку на срце, заиста је, из године у годину, превише дигресија на оно што је шачица сањара досањала овде те давне 1961. године.

Шатра до шатре, а газде, углавном, неумољиве. Све да су школовали прасад и јагњад, повијали их у "памперс" и појили текилом, цене печења су превисоке. Још ће се и стока покондирити па ће и међу њом постати ствар имиџа: бити преклан и натакарен на ражањ баш у Гучи. Додуше сличност у имену са реномираном светском конфекцијском марком је очигледна па је само питање дана када ће неки геџа устврдити да је и "Гучи" настао у Гучи и од тога узбрати профит. Углавном је све подређено изгладњивању буђелара. Зажеле се људи ПДВ-а кад прођу ове порезнике...

– Љиљанааааа. Љиљанааа. Љиљанаа... – са сваким новим урликом глас је све више издавао момчића. Би то на крају једва шапат у устајалом пивском задаху. А и пиву као да је непријатно због беспризорности младића, који полуспуштених панталона, махнито вришти насред улице. Забаци своју пеничасту пунђу и стрча низ чашу. Неста га у два, три завеслаја момка кроз рески, брдски ваздух.

– Ма јок бре бате, ми смо ревни... рејви... ренвијални део, знаш. Мислим не оно на бину, него шта уватимо на кваку. Овако на улицу – испоставило се да је хаварисани, гелерисани и фелерисани "форд транзит" комби, врањанског секстета, идеално послепоноћно свратиште. Фришко охлађено пиво и квалитетна ћутња су тренутно најидеалнији саговорници.

– Северџан. Џани. Драго ми је. Мислим, драго нам је на сви – излете човеку за воланом па као да се покаја што упаде тишини у реч врати грлић флаше у јасле. Међу отекле, и тако уз лице, срасле усне. Цена вишегодишње прељубе с трубом.

Све што оста од ноћи сабрало се у конфузни поглед кроз напрслу шоферку. Трубе однекуд моле за милост. Све су се звезде, ко доконе алапаче, сјатиле на том лакту неба над Гучом. Можда би да наруче песму...

Мамурлук је есперанто. Сви се савршено разумеју. Уз сваки је жбун кљунуо по неки "ботаничар". У доба свеприхваћених интеграција, ова се младеж својски дезинтегрисала.

Осима ако се повраћање не рачуна као фамозно "суочавање са прошлошћу". Ако је тако, ето већ од средине недеље, кад мало згасну главобоље и удови се врате под туторство свести, барем две трећине сабораша у реду за пуноправно чланство у мећународни ешелон.

Би и прође још једна Гуча. Што песник каза: "Свирај трубо, свирала за дуго. За весеље и ни за шта друго".