Trubi na junački megdan

Mnogi su se naivno zaleteli na bedem zvani Guča. Trubi na megdan. U zaveru čula. Štaga su ispovesti iz najcrnjih dubina želuca čule Bjelica voda i Jelica planina? Još niko nije raščivijao fenomen: da čovek s toliko želje i posvećenosti kopa rupu u koju će sam upasti. Pa se još i zatrpa...

Gruva sa svih strana. Posle nekog vremena tonovi i glasovi su nalik šaci šljunka, bačenog u vazduh. Boli kada padne i udari, ali taman toliko da prene onaj primarni bes u čoveku koji prečesto ravnamo sa živošću. Kolektivna svest je jedina alternativa, u ponudi. Čudna je to magija, lišena svakog misticizma. Ali ipak – magija.

– Vi ste lud narod. Skroz lud. Zbunili ste sistem postojanja. Tiltovali ste ga. Hoću i ja da budem lud. Voleo bih da budem kao vi. Kada smo već svi smrtni, potrošni da barem ka tome idem podignutog srednjeg prsta i nasmejan, a ne licemerno i preplašeno kao ostatak sveta – ubeđen je Herman, tridesečetvorogodišnji Švajcarac, da je ovde pronašao smisao života. Došao je sa nekim pajtašima iz Slovenije, ali već dobrih šest sati nema pojma gde su. Nije ni važno, veli. Pronašao je sebe. Šta li će tek kada shvati da je Guča samo ukroćen segment ovdašnje svakodnevice? Da je tulum konvertibilniji, jači i veći čak i od njegovog "švajcarca"...

Na bini praši on – "kralj" lično. Rešena je bezmalo tridesetogodišnja misterija: Elvis je živ! Živi u Surdulici, preziva se Ardinović i solira u duvačkom orkestru. Uzeo je identitet simpatičnog Roma, skratio zulufe, asimilirao se, ali još kuburi sa srpskim jezikom. Valjalo bi obratiti pažnju na sledeću petorku. Kako je krenulo sasvim je moguće da su to "Bitlsi"...

– Znaš, čini mi se da je sve ovo postalo mnogo veća fora za strance nego za nas. Super je to što je njih sve više, ali čini mi se da mi, nekako, zalutamo kad god pokušavamo da od nečega stvorimo takozvani brend. Previše se sve iskomercijalizuje. Uzme mu se duša... Guča je meni najjača bila dok je bila onako... spontana. Polupitoma. Narodno veselje, a ne stvar prestiža. Za koju godinu će se prodavati i ulaznice. Biće kao koncert na Kolarcu – ubeđen je Dragoljub Lazarević, pedesetogodišnji beogradski bekrija. Vidi se da zna o čemu govori. Te duboke bore mu sigurno nisu poklonjene. Tek tako date na – reč. Samo kafanska rala mogu tako da zagrebu.

Ruku na srce, zaista je, iz godine u godinu, previše digresija na ono što je šačica sanjara dosanjala ovde te davne 1961. godine.

Šatra do šatre, a gazde, uglavnom, neumoljive. Sve da su školovali prasad i jagnjad, povijali ih u "pampers" i pojili tekilom, cene pečenja su previsoke. Još će se i stoka pokondiriti pa će i među njom postati stvar imidža: biti preklan i natakaren na ražanj baš u Guči. Doduše sličnost u imenu sa renomiranom svetskom konfekcijskom markom je očigledna pa je samo pitanje dana kada će neki gedža ustvrditi da je i "Guči" nastao u Guči i od toga uzbrati profit. Uglavnom je sve podređeno izgladnjivanju buđelara. Zažele se ljudi PDV-a kad prođu ove poreznike...

– Ljiljanaaaaa. Ljiljanaaa. Ljiljanaa... – sa svakim novim urlikom glas je sve više izdavao momčića. Bi to na kraju jedva šapat u ustajalom pivskom zadahu. A i pivu kao da je neprijatno zbog besprizornosti mladića, koji poluspuštenih pantalona, mahnito vrišti nasred ulice. Zabaci svoju peničastu punđu i strča niz čašu. Nesta ga u dva, tri zaveslaja momka kroz reski, brdski vazduh.

– Ma jok bre bate, mi smo revni... rejvi... renvijalni deo, znaš. Mislim ne ono na binu, nego šta uvatimo na kvaku. Ovako na ulicu – ispostavilo se da je havarisani, gelerisani i felerisani "ford tranzit" kombi, vranjanskog seksteta, idealno posleponoćno svratište. Friško ohlađeno pivo i kvalitetna ćutnja su trenutno najidealniji sagovornici.

– Severdžan. Džani. Drago mi je. Mislim, drago nam je na svi – izlete čoveku za volanom pa kao da se pokaja što upade tišini u reč vrati grlić flaše u jasle. Među otekle, i tako uz lice, srasle usne. Cena višegodišnje preljube s trubom.

Sve što osta od noći sabralo se u konfuzni pogled kroz naprslu šoferku. Trube odnekud mole za milost. Sve su se zvezde, ko dokone alapače, sjatile na tom laktu neba nad Gučom. Možda bi da naruče pesmu...

Mamurluk je esperanto. Svi se savršeno razumeju. Uz svaki je žbun kljunuo po neki "botaničar". U doba sveprihvaćenih integracija, ova se mladež svojski dezintegrisala.

Osima ako se povraćanje ne računa kao famozno "suočavanje sa prošlošću". Ako je tako, eto već od sredine nedelje, kad malo zgasnu glavobolje i udovi se vrate pod tutorstvo svesti, barem dve trećine saboraša u redu za punopravno članstvo u mećunarodni ešelon.

Bi i prođe još jedna Guča. Što pesnik kaza: "Sviraj trubo, svirala za dugo. Za veselje i ni za šta drugo".