Чека нас пакао Варшаве

Вреди ли подробније aнализирати игру наше репрезентације у првом мечу квалификација за Европско првенство у Швајцарској и Аустрији 2008. г, против селекције Азербејџана прексиноћ, пред сабласно празним трибинама стадиона Црвене звезде?

Можда највећа поука која би требало да се извуче из овог меча би била намењена нашим тзв. верним навијачима, оним најратобронијим, који су, у непромишљеној жељи да "помогну" у утакмици против Босне и Херцеговине учинили медвеђу услугу Србији. "Одиграли су одлично", рекли бисмо, али против Србије...

Због тога су посматрали утакмицу преко тв екрана, а наши репрезентативци, можемо слободно рећи, понајвише због празних трибина, нису успели да пруже игру коју смо очекивали. Заиста, само они који су били прексиноћ на нашем највећем стадиону могу да причају о атмосфери која је била све, само не спортска, фудбалска, такмичарска понајмање, права аветињска...

Да ли су Пољаци слаби

Али, оставимо сада утакмицу против Азербејџана по страни, она већ припада прошлости. Најважније је да смо, после дугих минута страховања, голом Николе Жигића освојили три изуетно важна бода.

Међутим, већ колико сутра очекује нас ново, још веће искушење. Идемо у Варшаву, Пољацима, који су, сувопарни новински извештаји кажу, поражени од репрезентације Финске са 3:1 и то на свом терену. Да ли су Пољаци толико слаби, или Финци јаки?

Ни једно ни друго. Наиме, они који су били у прилици да посматрају тај меч видели су невероватно лоше суђење француске судијске тројке на челу са арбитром Дуамелом, захваљујући чијим одлукама су Финци дошли до тријумфа. Два гола Пољаци су примили из чистих офсајд позиција, а трећи из пенала, после којег је искључен и њихов бек Гловацки, мада је био фаулиран од стране финског нападача испред шеснаестерца, после чега је у паду, оборио Финца.

Но, коментаре овог меча треба оставити Пољацима, а нама је превасходни циљ да укажемо неупућенима да нас у Варшави у среду 6. септембра неће чекати нека нејака, депримирана Пољска, већ огорчен противник, жељан рехабилитације и да ћемо имати изузетно тежак задатак у остварењу Клементеовог обећања да из прве две утакмице освојимо шест бодова...

Варшава је дакле, у овом тренутку најтежи испит на коме ће се наћи Келементеови изабраници. Између осталог и због претходна два пораза које смо доживели у утакмицама против Пољака, али и због чињенице да се, после бледог издања са Азербејџанцима, наш селектор мора замислити да ли је пронашао баш најбољи састав који је у стању да реализује све његове замисли. Видело се у првом делу да наш средњи ред не функционише на задовољавајући начин, јер, онај који је требало да буде главни наш човек на средини, Дејан Станковић, препустио је ту улогу Игору Дуљају, који очигледно за то није спреман, нити би то требало да ради. Дуљај је вероватно наш најпоузданији човек у одбрани, испуњава све задатке, али није креатор. То очигледно није ни Станковић, који се много креће, али мало доприноси. Један до два центаршута, исувише је мало за играча таквог реномеа током 90 минута у националном дресу, и са капитенском траком око руке...

Покушај са Ергићем већ је био успешнији, јер се млади "швајцарац" много боље кретао и више сарађивао на свим деловима терена од Интеровог аса.

Варшава први прави испит

Ако прихватимо да је селектор углавном, решио дилеме што се тиче шпица напада, где има неколико варијанти, као и стабилност одбране, која је у неким тренуцима у суботу деловала лежерно и чак несигурно, вероватно због чињенице да је имала мало посла, па су због тога појединци били неопрезни, остаје проблем средине. Лако губимо лопту, грешимо у додавању, у дуелима смо слабији од ривала (чак и од Азербејџанаца), мало ко покрива свог човека, омогућујемо противничким фудбалерима да слободно примају лопту и организују нападе... То у савременом фудбалу није дозвољено и ту Клементе мора много више да уради.

Таква игра још може да прође против слабијег противника, опредељеног на одбрану, али у Варшави, више је него сигурно, свака изгубљена лопта било на ком делу терена значиће противнапад и прилику да се угрози гол Стојковића. Ако се тако игра 90 минута, неповољан исход по нас није тешко наслутити.

Због тога вреди још једном истаћи: утакмица против Пољака у Варшави за домаћина је бити, или не бити. Неуспех за Пољаке значи опроштај од Европског првенства. Онај ко изгуби две утакмице на свом терену од директних ривала нема се чему више надати. Морамо веровати да им то не пада на памет. Због тога је наша обавеза да најозбиљније схватимо гостовање у Пољској. Три бода ипак, нису императив. Довољно би било – не изгубити. За поправке и дораде, потом, имамо довољно времена. Али, и за такав исход неопходно је "гинути" за сваку лопту и ићи на - победу.