Глумац мора да копа по себи

Неда Арнерић је овогодишња добитница награде „Павле Вуисић” за допринос уметности глуме, одлучио je жири који чине претходни добитници овог престижног филмског признања: Мира Ступица, Мира Бањац и Богдан Диклић. Образложење одлуке жири ће саопштити у понедељак увече на Летњој позорници у Нишу, на 45. фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма који почиње вечерас.

Глумица Неда Арнерић (1953, Књажевац) дебитовала је на филму у тринаестој години, у „Сну” Пурише Ђорђевића (1966), а затим играла у наредна два филма ауторове трилогије – „Јутро” (1967) и „Подне” (1968). За улогу пливачице маратонке у филму „Исправи се, Делфина” (1977), награђена је „Сребрном ареном” у Пули и наградом „Царица Теодора” у Нишу, остварила је низ запажених улоге у југословенској и српској кинематографији и освојила бројна признања.

– Награду „Павле Вуисић” сматрам једном од најзначајнијих глумачких филмских награда и изненадила сам се када сам сазнала да сам њен добитник. Не доживљавам себе тако зрело, као да сам још млада иако, када погледам у крштеницу, схватам да нисам тако млада. Када сам почела да размишљам колико је дуга моја филмска каријера, изненадила сам се када сам схватила да се филмом бавим 44 године и да сам играла у око 70 филмова. Знајући да су у жирију Мира Ступица, Мира Бањац и Богдан Диклић, који су озбиљни уметници строгих критеријума, који не комплиментирају олако рад колега, који имају чврсте ставове и убеђења о глумачком послу, ова награда ми је врло битна за мој глумачки живот. Награде најчешће долазе у погрешном моменту, не доносе нове улоге, па немам добар однос према њима, али зато имам почаствован однос према члановима овог жирија – каже Неда Арнерић у интервјуу за „Политику”.

Сарађивали сте са Павлом Вуисићем. Како га се сећате?

Често смо радили заједно. Био је диван човек, добре душе. Био је интровертан, али сам осећала да из њега зрачи добра енергија, да воли свој посао, што се не би рекло на први поглед, јер није био егзалтиран глумачким послом. Радио је професионално и сталожено, био је један од ретких глумаца чији лик појавом у кадру говори за себе, и спадао је у ред оних ретких филмских фаца које, када се једном виде, никада се не заборављају. Није давао савете, није се окретао другима. Када би попио мало би се отварао. Можда је зато волео коју чашицу вишу.

Дебитовали сте у 13. години у филму „Сан” Пурише Ђорђевића. Како памтите то прво филмско искуство?

Као кроз сан (смех). Не сећам се комплетног снимања, већ само неких слика. Филм смо снимали у Титовом Ужицу и то ми је био први озбиљнији одлазак од куће. Била сам са мајком и нисмо биле у хотелу, већ у стану тадашњег дописника „Политике” Богосава Марјановића и његове жене, тетка Катице. Сместили су ме у породично окружење јер сам била дете, и требало је да будем у амбијенту сличном кућном. Снимали смо у дивним пејзажима, поред пруге и воза ћире, а кући смо се враћали гарави и прљави, јер је локомотива била на угаљ. Сећам се, као кроз сан, последње сцене у том филму, јер ми је директни партнер био Љубиша Самарџић. Пуриша Ђорђевић је већ тада, сигурна сам, смишљао да ми додели улогу у његовом филму „Јутро”. У „Сну” сам тумачила лик девојке која је била заљубљена у старијег партизана, али је њихова љубав морала да сачека да она одрасте. Тај лик је био врло поетичан, као што су сви Пуришини јунаци и филмови, а звао се Марк Лена, јер су Маркс и Лењин били у моди у то време.

Пуриша Ђорђевић је вашој каријери дао ветар у леђа...

Пуриша је био шмекер са 30 и кусур година, и биће шмекер све док буде ходао по планети. Њему треба да захвалим на мојој глумачкој каријери јер се усудио да ми заредом повери све веће улоге у три филма његове трилогије – „Сан”, „Јутро” и „Подне”, а после тих улога су дошле и друге. Био је врло храбар да натуршчику, што сам ја тада била, додели тако важне улоге. Пуришини филмови се баве човековом душом, а рат је само позадина. Његове филмове данас доживљавам као чисту, апстрактну поезију, и то су једини филмови у којима сам играла, а које данас волим да гледам.

Зашто не волите да гледате филмове у којима сте играли?

Не волим да гледам каква сам била некада, а сматрам да сам зрелом глумицом постала тек недавно, у последње две деценије. Највише сам радила између 16. и 35. године, а улогама у то време нисам била задовољна. Могла сам то боље и озбиљније. Није било много добро написаних улога за жене тада, а поготову их нема данас. Тек се надам озбиљној комплексној филмској улози. Јасно ми је да то неће бити ни брзо ни лако, зато што се филмом у последње време баве млади аутори који се лакше упуштају у авантуру снимања са малим буџетима или скоро без пара, док се старија генерација теже одлучује на такав корак, и то је у реду. Старији аутори чекају да комплетно затворе финансијску конструкцију пројеката, што је у овим временима кризе и беспарице скоро немогуће. Они имају сценарија у којима се баве темама средовечних људи, а млади се баве темом младости и зато има доста добих улога за младе глумце, а за нас мало старије тешко.

Какву филмску улогу бисте волели да играте данас?

Важно ми је да тумачим лик у којем могу потпуно да се заиграм као глумица, лик који не личи на мене приватно. Најдраже су ми улоге у којима играм нешто што нисам ја на први поглед. Тада добар глумац у себи нађе од свега помало, и када игра убицу, уличарку или мајку. У себи увек нађем неку скривену црту на основу које градим лик. Глумац не може да машта на памет, мора да копа по себи. Глумци морају много да раде на себе, да читају доста, да размишљају, окрену се дубинским правим вредностима у животу, и не смеју да буду површни што је неким другим професијама дозвољено.

Иван Аранђеловић