"Мијатовке" из Америке

Фотографија на којој се види елегантно одевени господин са криглом пива у једној и штапом у другој руци, с потписом, "адвокат Мијат Мијатовић", данашњим љубитељима старих новинских фотографија неће одгонетнути ко је тај човек. Ако се овом опису слике дода и нешто текста цитираног из дневног листа "Време", јун 1937, информација ће бити потпуна. Реч је о делу некролога. "Покојни Мијат Мијатовић који је преминуо синоћ у свом стану у Београду, прославио се интерпретацијом наших народних песама не само у отаџбини него и у иностранству. Збирка народних песама коју је сакупио и хармонизовао по њему је добила назив "мијатовке" и та збирка спада у најпопуларније и најлепше наше песме. Мијат Мијатовић је био један од најпопуларнијих наших радио-певача, а снимио је и велики број плоча, пише "Време" 1937. године.

И таман када се поверовало да су те старе искрзане плоче пред налетом новокомпоноване забаве, отишле заувек у заборав, а са њима и музика предратних забављача, појавила се , речено језиком нашег времена, "носталгија на Интернету". Овај свакако необичан друштвени феномен не би требало сметнути с ума када се гради  "робна марка" земље у доменима културе, јер ето чуда, и "мијатовке" могу да се упишу у наше иконе са ознаком "баштина".

Електронска "расподела" песама најпопуларнијих певача наше народне музике који су снимили своје плоче не само у Америци до избијања II светског рата, почела је пре коју годину сасвим спонтано између једног трија чија ће имена свакако ући у модерну историји наше "паралелне културе", на релацији: Минхен – Довер (држава Делавер, САД) – Охајо. Ову групу људи која се лично није никада срела, чине млади др Драгољуб Покрајац, професор рачунарства на државном универзитету Делавер, господин Козбарић , Американац који не зна српски, и натурализовани Немац из Тузле Надир Ефендић. Оно што спаја ове људе је њихова страст за слушањем тих старих, искрзаних плоча са којих одјекују гласови и музика са укусом весеља у некадашњим кафанама.

Ако "Гугл"омогућава да се лоцира "стара дедина трешња" на Руднику или било који други објекат у свету, зашто онда ова држава из приватног живота ових заљубљеника, не извуче неку корист и од тих старих песама не начини национални сајт? Ако нема понуде, збиља се не зна чије ће срце закуцати уз звуке те старе изворне музике.

У грађењу виртуелног имиџа земље, добро би послужио каталог етничких песама објављен у САД, састављач Роберт Спотсвуд, поглавље "Музика јужнословенских народа"1904–1944) с именима певача чије су плоче снимљене у Америци до 1941, али и касније. Ево извода: Душан Јовановић, "Чика Пера јаше коња бела", Њујорк 1925; Тамбурашки збор "Јоргован" и песма "У кафани нас два брата", Њујорк 1926; дует Анета Николић и Влада Константиновић "Мене дјеву жени враг", Њујорк 1929; Мјешовити трио "Југославија" изводи "Бранково коло", Њујорк 1929; Банат тамбурица "Радикалско коло"; Милан Верни и тамбурица оркестар: "На те мислим дјево мила", Њујорк 1940. итд.

У ову причу укључује се и један млади човек из Борче код Београда, келнер по занимању, Саша Спасојевић, који не избија из Народне библиотеке трагајући по предратним новинама за историјом музике са плоча. Из своје велике збирке издваја једну плочу са снимком Женског квартета Краљевског народног позоришта из 1909. с песмом "Какве Ајка очи има", која, такође, кружи Интернетом захваљујући оној тројици чија су имена поменута.

И док овај виртуелни концерт траје без престанка, у Београд је допутовао из Америке др Покрајац и својим гласом али и талентом за песму , како то обично бива, случајно, потврдио постмодернистичку тезу др Александра Јеркова, професора Филолошког факултета, "да свемир чува, и дан данас, траг апсолутно свега изговореног."