Црни воз тутњи преко телефона

Гуча – Хенри Дејмон (11) из Манмаута у Велсу јуче није могао поглед да одвоји с позорнице где су се ређали оркестри и нетремице је посматрао свог идола Дејана Петровића (25). Дечак с југозапада Британских острва допутовао је у Гучу још почетком седмице, чекао да сазна ко је први трубач света и тако пронашао идола у сјајном музичару из села Дубоко код Ужица.

– Мој син има трубачки оркестар у коме свира са још 50 вршњака и они су постали најбољи у Велсу, освојили прво место на националном такмичењу. Али, Хенри силно жели да постане трубач високе класе. Сазнали смо да Гуча има највећи фестивал трубе који постоји, да се овде свира за првака света и кренули на пут – каже за „Политику” дечаков отац Денијел.

Велшани су у Гучи најпре потражили службеног преводиоца Сабора, Александра Милосављевића, па уз његову помоћ, у овдашњем Дому културе, упознали и Дејана Петровића. Моле га да им помогне саветима, одабере песме и аранжмане које ће убудуће свирати и да из великог оркестра у Манмауту одабере десетину најдаровитијих дечака за орекстар налик овима из Гуче. Главни циљ Денијела Дејмона је, нећете веровати, да Хенри и његови другови једне недалеке године учествују на Сабору у Гучи.

Тако су Дејмонови, отац и син, упутили 50. Сабору у драгачевским брдима најбољу честитку која се може замислити.

– И ја сам, као дечак, молио старије трубаче да ми покажу нешто, био пресрећан кад би ме примили у своје друштво. Наравно да ћу вам помоћи – одговорио је Петровић гостима са Острва.

Преко пута Дома културе, на тераси хотела „Златна труба”, седео је сада већ у свету чувени трубач Бобан Марковић из Владичиног Хана, и разговарао с двоје малишана. То су Милица (10) и Марко (11) Бајић из Мале Иванче код Сопота, и њих је такође опчинила труба. Прво сестру, онда је и брат почео да свира, научили су 40 песама и, зашто не, пожелели да упознају Бобана. Родитељи су им испунили жељу, довели их на Сабор и оставили у друштву с Марковићем, па отишли да прошетају Гучом.

– И ова дивна деца постаће мајстори трубе, једног скорог дана. Ја уживам у овом друштву јер и код куће имам троје унучића, Тијану и Вељка од ћерке Тамаре, а од сина Марка имам Братислава – вели Марковић.

Трубачу и његовим малим гостима на тренутак се придружио и Бобанов стари пријатељ, др Душан Миливојевић (60), родом из драгачевског села Котраже, који деценијама држи лекарску ординацију у Штутгарту. Однедавно, помаже му син Милован, такође лекар али и стоматолог, а Душан је редован посетилац Сабора већ 36 година. Две деценије рецепционари „Златне трубе” знају да је у саборске дане соба 205 резервисана за лекара из Немачке који се, фасциниран свирком Бобана Марковића, заклео 2003. године да ће и сам научити да свира трубу. И, успео.

– Бобан је обећао да ће ме гостити три дана у Гучи ако засвирам, и чим сам се вратио у Немачку узео сам учитеља. Научио сам мелодију „Црни воз” и нисам могао да чекам следећи Сабор већ сам одмах позвао Бобана телефоном и почео да свирам у слушалицу. Опкладу је платио наредног лета у Гучи – проповеда др Миливојевић.

Бобану је било лако да касније извади штету јер које код да се мелодије дохвати она постане хит, ако већ није. Тако је и са аријом „Ратко” коју је својевремено певала Вида Павловић, а Марковић је тај ромски традиционал прилагодио за свој оркестар у коме је прва труба његов син Марко. Песма је постала неизбежна ове године у Гучи, одјекује на сваком кораку ромска мелодија – „Aj, aj, bibili, bibilimarela/kanatuamea, somandjeanela” („Кад ти долазиш, шта мени доносиш”).

Ако је мали Хенри могао с татом да дође из Велса у Гучу, зашто не би могао Дарко Миличић из Минесоте. Центар америчке Ен-Би-Еј лиге допутовао је аутом с великом приколицом и улогорио се, заједно с породицом, на једном сеоском имању близу Гуче. Ни ту весеље није никакав проблем пошто су му, у такорећи домаћем амбијенту, до јутра свирали трубачи из Књажевца. Оркестар се зове  „Барка”, пласирао се у финале овог сабора, а прва труба у тој капели је Дарко Димитријевић, професор трубе на факултету у Нишу.

На јубиларном Сабору веселе се гости и намерници са свих страна света, а најдаљи пут (дан и по, скоро све у авиону) остао је иза петорице Аустралијанаца који припадају Абориџинима. Домородачко становништво тог континента имало је трубу пре 400 векова, и то је настарија жива култура на планети.

Егзотични гости почели су свој плес у високом ритму, па се прошле среде чинило да један од њих, Роналдо Гуивара, иначе жива ватра од играча, може да стоји и на палцу. Следећег дана трудио се да не изостаје од осталих сабораша па је за освежење користио исто што и они. Јуче је, окречен у бело по пропису, и одевен само обавезном крпицом око струка, седео сам за столом у Дому културе и пио малу кафу.

– Како је у Србији, Роналдо?

– Уууф – објаснио је абориџин.

Тако су далеки гости дошли до надимка у Гучи, и сад их овде сви зову „сабориџини”.

Неизбежни посетилац гост сваког Сабора је и Милорад Милошевић (53) из Прањана под Равном гором. Он је у Гучу долазио од малена а већ деценијама, само због трубача, сваког лета превали 4.400 километара на путу Гетеборг – Гуча – Гетеборг. У Шведској ради као пробни возач „волвоа”, у августу седа у ауто, пусти диск с трубачима и не зауставља се до завичаја.

– Можда је мој највећи успех колекција штампаних мајица, коју сам лансирао пре седам година. Тада је настала она, сада већ чувена мајица с текстом „Ј.... земљу која Гучу нема”, уз потпис „Вилијам Шекспир”. Видим да се продаје и ове године у Гучи – прича Милошевић.

Прву и тада једину мајицу с тим текстом, он чува на аусфингеру код куће, а још једна његова изум – парола штампа се годинама на текстилу: „Ракија connectingpeople”. Милорад се не хвали својим енглеским, и кад нешто запне сналази се како уме. Тако је неколицини пријатеља из Шведске, који су се у најстаријој гучкој кафани „Код Дача” гостили хајдучким ћевапом, тај специјалитет превео као „gerilakebab”.

Гуча је и ове године препуна штампаних мајица, и кога не мрзи да чита може лепо да се образује. Јер, у кратким, довитљивим порукама има од свега по мало, од критике друштва до романтичарског заноса. Ево, рецимо, шта на њима пише:

„Никад не веруј жени која лаже”, „Моја жена је голман, све ми брани”, „Волим ташту као ’кока колу’, хладну и на столу”, „Боље да љуља него да жуља”, „Нисам хакер, али радо бих ти упао у систем”, „Пио сам са Русима и замало нисам умро, сад пијем са Мајурцима и боље да сам умро јуче”, „DoWhyMe”, „Врати се, све ти је опроштено” (уз Титову слику), „Док не пробам лава, за мене је прасе краљ животиња”, „Ако ми позајмиш 100 евра, бићу ти дужник до краја живота”, „Кад се једе једем, кад се пије пијем, кад се ради не сметам”, „Миран сам и повучен док сам обучен”, „Ја те само желим, нек те воли твоја мама”, „Не можете да препливате оно што ја могу да попијем”, „Мени не треба диплома, моја жена све зна”, „Неко пије од туге, него од среће, а ја пијем од јутра”, „Кад сам прочитао да је алкохол штетан, више не читам”, „Пиво је разлог да устанем свако поподне”, „Има се, може се, рибице множе се”, „Све вас гледам, мајку вам божју”, „Алкохол не сме да трпи због посла”, „Шта ме гледаш, плати пиво”, „Нека нам Бог Гучу чува, једино се још у њој легално дува”, „Ко овде не полуди, тај није нормалан”, „Нема туге, нема бола, све док има алкохола”, „Ако желиш да оставиш пиво, остави га код мене”, „У дуговима сам до Гуче, али пијем, ужитак ме вуче”, „Човек без стомака, као `мерцедес` без знака”, „Реци не спорту, уживај у пиву”, „Хвала Богу што сам Србин”, „За мој вечерашњи изглед побринула се `Апатинска пивара`”, „Ћирилица, бре”, „Ко пре девојци, њему дете”, „Најбоља је Евина сардина”, „Волим секс и радо га се сећам”, „Знам да алкохол шкоди, ал` утехе нема у води”,, „Ако пијем воду, могу да зарђам”,„Боље пиво у руци него пос`о у струци”,„Боље мешати алкохол него малтер”, „Друже Тито, скренули смо с пута, сад нас јаше и Курта и Мурта”...

Јучерашњи, девети дан Сабора, био је најпосећенији од свих. Кроз варошицу није било могуће проћи око поднева, док је трајао дефиле свих 2.000 учесника у програмима од који су 420 трубачи, а свирали су непрекидно и заједно корачајући улицама Гуче. Затим је свима остало довољно времена да на Саборишту слушају такмичење 16 најбољих српских оркестара за прву трубу 50. Сабора, или да се смсте под шатру, уз порицију свадбарског купуса коју су многи угоститељи нудили и за 200 динара. Пиво није проблем, „јелен” од пола литра у лименци продаван је на сваком ћошку за 100 динара.

Има и ракије, ко воли. Мада је, некад давно, претила опасност да читав овај крај остане без националног аперитива. Начелник Министарства пољопривреде из педесетих година, Адам Грујовић, забележио је једну анегдоту о том времену.

Елем, „Неђо Јанковић из Турице код Гуче био је одборник у Лучанима, па разговара са братом Милом и каже му:

– Морам да предложим да се крче шљивици јер има сокова, пива и других пића, па не треба пити ракију.

Миле ће:

– Знам, Неђо, али не може пиво и сок сабајле, прво мора да дође љута!”

Драгачевци су, на задовољство сабораша, сачували шљивике а Сабор им је то вратио тако што је овај крај постао у свету познат. Тиме се дичи и Јовиша Славковић (72), својевремено директор Сабора трубача:

– Пре 50 година, један пријатељ задиркивао ме да је први Драгачевац који је ушао у трамвај у Београду почео да се рукује са свим путницима редом, а његова жена да им љубу руку јер је, каобајаги, такав обичај у мом забаченом завичају. Данас, ево, читав свет долази у Драгачево, да би се руковао с нама.