АХТИСАРИЈЕВИ БРЧИЋИ

Песимиста би рекао – пиши пропало. Ово око Косова. У српско јавно мњење увлачи се поново црв који је небројано пута појео наше јабуке. Спремност да се од дрвета не види шума није, истина, само наш специјалитет. Свако, наиме, утеху за неки пораз тражи тамо где је нема, али – каква је утеха откриће да је отац Мартија Ахтисарија био – нациста?

Рећи ће неко да превише брзо и олако извлачим закључке из писања такозване жуте штампе која ових дана почиње да се такмичи у оцрњивању овлашћеног преговарача Савета безбедности Уједињених нација, али то делује као вода, разлива се свуда помало, а наћи ће се, и већ се нашло, оних који ће дати ударнички допринос доцртавању Хитлерових брчића испод Ахтисаријевог носа.

Сад кад имамо кривца, не треба нам ни – Косово.

Позната глумица у некаквој анкети каже: "Што се тиче Мартија Ахтисарија, о њему мислим све најгоре, а певач, стихоклепац: "Довољно је само да кажем – Чмарци Ашицари", ма шта то значило, важно је да звучи увредљиво. У једним новинама освануо је повелики наслов: "Ахтисари, ти си нови Хитлер", испод кога се крије текст о отвореном писму човека, који је за ову прилику проглашен књижевником, у коме пише: "Адолфе Ахтисари, желим ти све најбоље. Нека те што пре грли леди Ди."

Колико сам схватио из текста он је то извикивао на улици испред Дома Народне скупштине у Београду, а био је прекидан повицима "убица, фашиста..." што се није односило на књижевника, већ на злосрећног Финца.

Теоретичари завере затварају круг и понавља се матрица по којој сад уместо Трећег имамо Четврти рајх, што улива неку наду јер су првопоменутом доакали Прле и Тихи, који се такође помињу у причи о преговорима око Космета. Дух "Отписаних" је призван, још да нађемо гаражу с финским камионима.

Трезвен говор о Косову и Метохији замењује се митским, дипломатска борба јевтиним стиховима и доскочицама... Жестоке су реакције на текстове у којима се износе погледи супротни од доминантног јавномњењског говора, а жестина је у обрнутој сразмери с близином епицентра косовске драме. Највећи и најборбенији су они Срби који живе далеко и њихова непоколебљивост расте с бројем километара којима се мери удаљеност од домовине.

Тога смо се нагледали и наслушали од деведесетих година наовамо и није то ништа ново. Ново би једино било да политичка елита Србије не заплива на том таласу, најјевтинијој опроштајници за сваки национални неуспех. Хоћу рећи да још има места и времена да решење косовског питања добије нешто бољи облик за Србе и да се нека рационална решења уграде у предлог.

Рецимо, да се оспори она одредба по којој сва покретна и непокретна имовина долази под јурисдикцију управе у Приштини, што не би требало да буде тежак задатак, или да се искористи и појача оно што је већ некако садржано у Ахтисаријевом плану а своди се на чињеницу да би Косово, без обзира на дефинитивни статус, могло бити, у суштини, под управом две администрације, приштинске, али и београдске у оним општинама у којима Срби буду већински живаљ.

Већ је негде речено да би најгори исход био да овај план пропадне и да крене ланац једностраних признања независности Косова, без могућности Србије да оствари максимум у границама могућног. Реалистичан приступ је неопходан и најгоре би било да се сада устане од преговарачког стола, а да за оно што би уследило буду криви Четврти рајх, поменути Чмарци Ашицари, Адолф Хитлер и – бициклисти из оног прастарог вица.

главни уредник недељника "Време"