Нема славља без рукатке

Копаоник – „Здрав си”, „Бог ти дао здравље”, наздрављала су двојица житеља копаоничког села Градац. Крштење због кога су се окупили завршено је још у преподневни сатима. Али, славље се отегло. Пили су у здравље деце. Па породице. Па родитеља. А потом чак и ближе и даље родбине... Повода има на претек. Само да се потегне још која...

Али, чашице ракије, бокале вина и чаше пива у смирај дана заменила је рукатка! Симбол овог краја – велика чаша коју на Копаонику називају и дршкаром, ђуревачом, рољом или великом, поново је актуелна. Само најсмелији се из ње усуђују да пију.

Налик на криглу, ова чаша незаобилазни је део сваког већег славља у овом делу Србије. Али, из ње се не испија пиво. Ни вино. Нити било које слабије алкохолно пиће. Из ње се, и то најчешће на екс, пије ракија. Па, ко дочека јутро, кажу у шали житељи Градца и оближњег села Блажево.

Истини за вољу, у рукатку се не сипа јака шљивовица препеченица. Ко би то издржао. Из ње се пије такозвана мека ракија. Али, када се њена јачина од 20 или 25 одсто алкохола укрсти с три децилитра колика је величина рукатки, није мало. А попије их се барем по три.

„Ваља се тако”, кажу у Блажеву.

Зашто баш по три?

– Прва мора да се попије. Друга би требало. Е, а трећу онда већ тражиш сам – каже Мића Д. из Блажева.

А колико их је он испио одавно је престао да броји.

– Свадбе, рођења, крштења, сахране, испраћаји у војску, окупљања фамилије, па и разводи, то не може да прође без рукатке. Свака кућа овде је има – каже он.

Откад знају за себе најстарији житељи села Градац и Блажево знају и за рукатку. Али, не знају одакле је дошла у ове крајеве. Нити откуд чудан назив рукатка? Или још чуднији роља?

– Можда одатле што не можеш да је држиш прстима као чашицу ракије, него мораш да је обухватиш целом шаком. А велика је зову зато што је то највећа чаша коју oвде имамо. Дршкара зато што има дршку, као оне кригле за пиво по кафанама. Е, а име ђуревача је због тога што многи овде славе Ђурђевдан. И тада се увек после овала печења пије из ове чаше. Зову је и роља јер је попијеш и начисто се урољаш – сликовито је објаснио наш саговорник из овог села у срцу Копаоника.

Одакле је рукатка дошла у ове крајеве не зна се. Житељи кажу да је има још понегде. Свугде где шљива добро рађа, објашњавају.

– Цео овај крај има много ракије. И то највише шљиве. Зато велику имају од нашег Блажева па до Брзећа где се одваја онај пут горе за хотеле на Копаонику. Има је и у селима око Куршумлије па све до Ибра. И то није све. Из рукатке пију и у неким местима на Косову, доле према Рудници и Лепосавићу. Сви смо ми исти људи. Зато сви у тим крајевима о којима ти причам и знају за рукатку. То ти гарантујем, можеш да провериш. Да заредиш по слављима у тим селима и свуд’ ћеш на трпези да видиш и рукатку – каже репортеру „Политике” овај Блажевчанин.

А како изгледа славље с рукатком?

Најпре се замези. Ту су пихтије, ручно замешен хлеб, сушено месо, домаћи сир и кајмак. Па и печење. Онда рукатку узима домаћин. Испија је до дна. Потом чаша почиње да „кружи”. И то три пута. Од једног до другог госта. Одбијања нема.

– Ако хоћемо да убрзамо, убацимо још једну – кроз смех добацује један житељ села Градац.

И док је пре десетак година претило да рукатка падне у заборав, сада је поново део сваког славља.

– Сама је некако опет оживела, а и млађи је заволели – каже Мића Д.

А мит о рукатки наставља да живи. Не вреди много богата трпеза ако ту нема и дршкаре. Ко гостима није понудио да пију из велике, као да није ни славио. Додуше, не пије се, кажу Градчани, као што се у овим крајевима некада пило.

– Раније, када се роди мушко дете, ма дрвени подови су до јутра били скроз мокри од ракије која се просипала када се из балона пресипало у рукатку – сећа се наш саговорник.

– То су била времена – додаје он.

– После сваке косидбе се славило уз рукатку – присећа се.

Нема зато у Градцу и Блажеву славља без добре ракије. Увелико се беру шљивици. Воће у кацама већ ври. Чека октобар, новембар. Казани за печење ракије помно се спремају. А „справу” има свако домаћинство у овом крају. Није домаћин онај ко не испече стотинак литара у јесен. Јер, попити једну ракију док се чека да на „смедеревцу” проври вода за јутарњу кафу подразумева се. А ко не попије једну пред ручак и још једну увече, као и да не живи, кажу у Блажеву.

Стефан Деспотовић