Прете смртне казне

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 4. септембра – За злочине почињене над цивилима и заробљеницима у Ираку осморици америчких војника прети – погубљење. Двојица армијских истражитеља су, наиме, препоручили да се две групе од по четири припадника 101. ваздушно-десантне дивизије изведу пред војни суд под оптужбама због којих би могли да буду осуђени на смрт.

Судско погубљење војника је овде врло ретко и последњи пут је извршено 1961. године – тврди "Вашингтон пост". Помињање могућности изрицања најстроже казне припадницима трупа за масакре у Ираку доживљава се, међутим, као знак могућног заоштравања казнене политике САД према починиоцима учесталих кршења правила ратовања и међународних норми на том бојишту.

Браниоци оптужених су изјавили да су шокирани истражитељским препорукама и најавили су жалбе, тврдећи да су њихови поступци њихових клијената престрого оцењени. Али, реч је о догађајима који изазивају опште ужасавање.

Најновији досије, чији садржај преноси "Њујорк тајмс", терети четворицу америчких војника да су прошлог марта у граду Махмудији силовали 14-годишњу девојчицу, убили је и спалили њено тело, а затим ликвидирали и њене родитеље и њену седмогодишњу сестру.

На основу сведочења једног од војника – који је цитирао петог члана групе како прича да "жели да убије и повреди много Ирачана" – истрага је закључила да је ова дружина та убиства извршила с предумишљајем, због чега би њени припадници могли да добију смртну казну. Одбрана настоји да их спасе тврдећи како су њихови поступци резултат "пада морала и стреса доживљеног због погибије неколицине њихових колега у непријатељском нападу". Истражитељ, пак, сматра да су смишљено починили тежак злочин за који казна не може бити мања од доживотне робије, додуше с могућношћу ублажавања.

Другој четворици војника поменуте дивизије смртна казна прети под оптужбом да су прошлог маја убили тројицу заробљених Ирачана на једном острву северно од Багдада. Адвокати тврде да су оптужени – невини, да су деловали у самоодбрани и по претходном наређењу претпостављених да при "том нападу на логор Ал каиде убију све мушкарце борачког узраста".

Старешине, засад, нису позване на одговорност, што је пракса која се наставља из ранијих случајева у којима је кривица сваљивана само на потчињене. За скандал са сексуалним злостављањем затвореника у Абу Граибу, са снимцима иживљавања којима је пренеражена светска јавност, осуђено је седморо војника, од којих су двоје коловођа осуђени на 10 и три године затвора, док је команданту логора генералу Џенис Карпински снижен чин у ранг пуковника.

Карактеристично је, такође, да се злочини и даље откривају после покушаја њиховог заташкавања. Претходно је с неколико месеци закашњења утврђено да су, прошлог новембра у Хадити, амерички војници ликвидирали 24 цивила, које су првобитно службено приказали као жртве герилског напада. Буде ли оптужба доказана, то ће бити потврда "досад највећег ратног злочина у Ираку", прокоментарисао је својевремено "Хјуман рајтс воч", док је овдашња аналитичарка Морин Дауд забележила као парадокс да су "снаге (америчке) које су свргле Садама да би га зауставиле у убијању невиних, сада оптужене да и оне убијају невине".

Наведене и сличне страхоте вашингтонски врхови објашњавају као "самовољне, изоловане појединачне акте", који "немају везе с ланцем команде и ратном стратегијом". Опозиција и хуманитарне организације пак предлажу да на одговорност буду позвани и креатори ратног похода, високи политички и војни функционери. Такви захтеви су досад истрајно – одбацивани.

Председник Џорџ Буш је недавно почео да признаје да су у ирачком рату његове трупе починиле извесне грешке. Као једну од њих навео је злостављање затвореника у Абу Граибу, због чега, како је рекао, Америка још плаћа цех.

Драме у Ираку, иначе, дубоко деле америчко национално биће и, према већини истраживања, могу да битно утичу на резултат новембарских избора за парламент и локалне органе власти. Садашњу доминацију на политичкој сцени, Бушови републиканци су добрим делом стекли позивањем на "патриотизам у борби против тероризма", али су све веће жртве у Ираку нагнале грађане да махом оспоравају и сам смисао тамошњег америчког ратног ангажовања.