Тринаеста жртва

Хашки осуђеник Стеван Тодоровић, који је у суботу пронађен мртав испред породичне куће у насељу Средња Слатина код Шамца, већ је тринаести Србин са листе хашких оптуженика који више није међу живима, али за сада он је једини који је дигао руку на себе пошто је одслужио казну.

МУП РС је саопштио да је Тодоровић пронађен у суботу са прострелном раном у пределу главе. Позивајући се на незваничне изворе, електронски медији РС јавили су да је Тодоровић извршио самоубиство. Зашто је овај четрдесетдеветогодишњак  одлучио да пресуди сам себи за сада се не зна, али неки ће можда, по аналогији са случајем Милана Бабића, тражити узроке и у томе што је он остао у обавези да сарађује са трибуналом.

Тодоровић је током рата био шеф полиције у Шамцу. Пошто је ухапшен у Хаг је пребачен у септембру 1998. Иако се првобитно по свим тачкама оптужнице изјаснио да није крив, 29. новембра 2000. Тодоровић и тужилаштво су поднели заједнички еx парте и поверљиви предлог који је одражавао споразум о кривици постигнут између страна, према којем се Стеван Тодоровић изјаснио кривим по тачки један оптужнице, тј. за прогоне на политичкој, расној или верској основи, као злочин против човечности. Све преостале тачке оптужнице су повучене.

Хашки трибунал га је осудио на десет година затвора. Пошто је у Шпанији одслужио две трећине казне 2005. је пуштен на слободу.

У саопштењу за јавност Хашког трибунала које је тим поводом објављено пише да је 22. јуна 2005, судија Теодор Мерон, председник Међународног кривичног суда за бившу Југославију, одобрио његов захтев за ублажавање казне.

При доношењу одлуке он је узео у обзир да је Тодоровић задовољио услове из шпанског закона, према којем се, у изузетним околностима, осуђена особа може пустити на слободу након што одслужи две трећине казне. А, Тодоровић је 25. маја 2005. одслужио две трећине казне.

Председник је даље узео у обзир да је Тодоровић сарађивао с тужилаштвом и изразио спремност да настави сарадњу сведочењем у поступцима пред Међународним судом. Председник је такође узео у обзир да се Тодоровић изјаснио кривим за прогоне на политичкој, расној или верској основи и изразио покајање.

У одлуци се даље констатује да је "извештај шпанских власти такође повољан за Тодоровића. У њему се наводи да се Тодоровић добро владао у притвору. Придржавао се затворских прописа и ревносно испуњавао налоге службеника...".

Пре Тодоровића, али у својим ћелијама у Схевенингену, убили су се Милан Бабић и Славко Докмановић.

Милан Бабић, бивши председник Републике Српске Крајине, који је добровољно отишао у Хаг 26. новембра 2003, обесио се каишем о радијатор 5. марта 2006. године. По речима његовог адвоката, убио се да не би поново морао да сведочи.

Славко Докмановић, бивши председник општине Вуковар, ухапшен 27. јуна 1997,  баш на Видовдан 28. јуна 1998. године нађен је обешен у својој ћелији.

Босански генерали Ђорђе Ђукић и Момир Талић пуштени су, због лошег здравственог стања, да се бране са слободе. Ђорђе Ђукић, ухапшен у БиХ  30. јануара 1996, преминуо је 18. маја 1996. године, Момир Талић, ухапшен у Аустрији 25. августа 1999,  умро је 28. маја 2003. године.

Средином 1998. године, услед прскања трбушне артерије, у притворској јединици у Схевенингену умро је Милан Ковачевић из Приједора.

При покушају хапшења убијени су хашки оптуженици Симо Дрљача и Драган Гаговић. Прича се да су Дрљачу, приликом хапшења 10. јула 1997. године британски командоси убили у "самоодбрани", док су Гаговића убили француски војници.

Јанко Јањић, из Фоче, погинуо је 13. октобра 2000. када је Сфор покушао да га ухапси. Милан Боровница је такође преминуо, док је Жељко Ражнатовић Аркан убијен у Београду. Бивши министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић је 13. априла 2002. извршио самоубиство, на степеништу Савезне скупштине, када је сазнао да је усвојен закон по којем је требало да буде изручен Хагу. Најпознатији хашки оптуженик Слободан Милошевић кога су домаће власти ухапсиле у Београду 1. априла 2001. нађен је мртав у свом кревету у ћелији у Схевенингену 11. марта 2006. Умро је од инфаркта.