Зомби политика

Неодговорне поруке различитих званичника српске владе дубоко компромитују званични државни оптимизам, који владајућа већина покушава да наметне јавности. Управо супротно, бежањем од отворене расправе и предлога које износи ЛДП, премијер и његови међусобно посвађани министри надлежни за економију и финансије изазивају нове потресе и узнемиреност код грађана и привредника.
У Србији живе милиони одговорних и амбициозних људи. Никог од њих влада не може да умири својом зомби-политиком и покушајима да смири цену основних врста хлеба и млека. Хлеб и млеко, зачињени обећањима о десетинама мостова и аутопутева, не могу да угасе економски и социјални аларм који показује да немилосрдно трошимо будућност најпродуктивнијег дела друштва – средње класе, високообразованих, младих, малих и средњих предузетника, инвеститора.
Нажалост, премијер Цветковић се хвали тиме да ће преговори са ММФ-ом протећи „без тензија”, иако се његови министри врло нервозно и јавно препуцавају око суштинског питања: да ли је Србија способна да коначно испуни обавезу контроле јавне потрошње коју је прихватила или ће, као и обично, због куповине гласова поново попустити пред популистичким захтевом да се свакој социјалној групи поделе мрвице, социјална помоћ која ће онда, кроз ново слабљење динара, брзо бити потпуно обезвређена.
У такву земљу и њену економију нико не жели да улаже, поготово у производњу која захтева вишегодишње инвестиције и предвидивост курса, тржишних и социјалних услова. Што је још горе, у таквој земљи сви губе мотивацију да раде, да се образују, напредују и усавршавају. Понашање владе у области економије и привреде, исто је као и када је реч о косовској политици. Бескрајна демагогија, бежање од проблема, заклањање иза утехе и неубедљивих порука умирења.
Ништа у нашој економији неће бити умирујуће док се не окренемо другачијој политици и кроз њу не створимо услове за нову, ефикаснију и сигурнију економију. Зато, уместо иритантних порука да нећемо пропасти, људима који овде живе и издржавају државу она треба да понуди неопходне резове: повлачење државе из економских односа и са тржишта, јачање конкуренције, сигурност својине, праведније порезе, ефикасније тржиште рада, ниже доприносе, оживљавање приватизације, сређивање губиташких јавних предузећа у којима партијски менаџери годишње троше милијарде буџетских субвенција.
Динар је национална валута која је највише ослабила у Европи, годишње и даље губимо две трећине потенцијалног привредног раста, европске интеграције највише опструирају министар спољних послова и вицепремијер задужен за европске интеграције, а економски део владе води отворени рат у којем очигледну премоћ има страна са већим уцењивачким капацитетом. Влада је за само десет дана заборавила на поражавајући извештај Европске комисије који наше јавне финансије описује као нестабилне, иако смо само у последње две године на попуњавање буџетског минуса потрошили стотине милиона евра кредита, првобитно одређених за развојне пројекте и европске реформе.
Нико из власти нема снаге да саопшти једноставну истину да у буџету не постоји никакав вишак од 22 милијарде динара које смо створили. Тај износ је само последица чињенице да смо у мало мањем губитку него што је планирано. Тај новац се не може сада потрошити, јер је српски буџет дубоко у дефициту, чак и уз ову уштеду, па би олако подељен новац значио продубљивање све већег јавног дуга.
Лично одсуство политичке амбиције не може више бити оправдање за попуштање пред стихијом која влада, за посезање за навикама да се држава уплиће у тржиште, гради, зида, подржављује, позајмљује брашно из робних резерви, да држава почиње да се бави пољопривредом и производњом, као у првим полетним годинама послератне планске економије. Ту врсту економске контрареволуције смо већ једном, у последњој фази Милошевићеве владавине, једва преживели. Сада, десет година после Милошевића и последњег рата, она је резултат неспремности владе да повуче праве реформске потезе, који би смањили јавну потрошњу, стабилизовали динар, променили структуру и оријентацију домаће привреде, вратили оптимизам и извесност међу грађане.
Влада Србије, водећи демагошки економску и анахрону државну политику, подршку тражи међу онима који су сада, иако формално другачији, суштински и даље на позицијама на којима су и пре 12 или 10 година учествовали у последњој фази руинирања живота у Србији. То не сме бити будућност ове земље и ЛДП ће учинити све да, као и до сада, буде јасна економска и политичка алтернатива неефикасној и међусобно супротстављеној владајућој већини, као и агресивном и ретроградном остатку опозиције.

Председник Либерално-демократске партије