Кућа од триста чудеса

Средњи Банат, земља непрегледних поља трске, "ришељеа" и аласа, а у њему Бело Блато, једино насеље сасвим наслоњеном уз Царску бару, где се говори на шест језика истовремено. Како каже Милан Недељков, Зрењанинац, али Белоблаћанин по задатку и домаћин етнокуће у центру села, овде мирно живи двадесетак нација ("Ко ће све да нас пребраја, да се не огрешимо о кога?"), тачно 1.573 становника и, као у каквом мегалополису, говори се више језика: словачки, мађарски, бугарски, српски, немачки, и још један језик који је жива говорна мешавина свих затечених – посебан белоблатски језик.

То је село у коме се у једном дану доживи триста чуда.

Пројекат мултиетно куће, у складу са панонским ритмом живљења, замишљен је тако да не ремети мир житеља; путник намерник добиће све потребне информације, водича природњачко-филозофског усмерења (ко се најави нешто раније на телефон основне школе у Белом Блату), стећи ће увид у то како се некада живело у селу које су основали подунавски Немци.

– После 1800. године овамо су дошли и задржали се подунавски Немци; нажалост, писани подаци о томе похрањени су у Торонталској жупанији у Ердељу у Румунији. Има људи који су живе енциклопедије и који би можда знали више о томе, али они нису данас ту... Знамо само да се народ бавио пре свега земљорадњом и занатима, Словаци и Мађари касније су дошли и то као тежаци, а Срби су овде присутни тек од 1970. године – каже Недељков.

Уз причу о троделној етнокући Андраша и Розалије Мезеј, претвореној у музеј у коме је једна соба словачка, једна мађарска а једна – банатска, уз обавезни "конг" (трем), овде се лако докучи тајна трајања: како се некад живело без аспиратора, чему служе "слепи прозори", зашто белоблаћански прозори не трпе праве углове и паралелне ивице, шта су то кобасице од блата, која је паорска а која хлебна пећ...

Поред подрума укопаних у земљу (који подсећају на рупе у којима су живели Толкинови Хобити!), својеврсна спремишта за иће и пиће била су и у бунару, а може се чути и прича о "ледари" и о томе како су некада наши стари правили сладолед од леда са Дунава и Тисе, додуше уз мало екстремног спорта гледе набавке материјала за ову посластицу.

Како тврде Белоблаћани, некада су реке текле много спорије, и леда је било целе године...

Недалеко је и село Торак са етнокомплексом и црквом брвнаром, једином коју су Румуни подигли у Банату у последњих 100 година. Ту су архива, фототека и картотека Музеја румунске духовности из Војводине, али и стална изложба празничне ношње, оруђа, покућства... Вреди видети!