Kuća od trista čudesa

Srednji Banat, zemlja nepreglednih polja trske, "rišeljea" i alasa, a u njemu Belo Blato, jedino naselje sasvim naslonjenom uz Carsku baru, gde se govori na šest jezika istovremeno. Kako kaže Milan Nedeljkov, Zrenjaninac, ali Beloblaćanin po zadatku i domaćin etnokuće u centru sela, ovde mirno živi dvadesetak nacija ("Ko će sve da nas prebraja, da se ne ogrešimo o koga?"), tačno 1.573 stanovnika i, kao u kakvom megalopolisu, govori se više jezika: slovački, mađarski, bugarski, srpski, nemački, i još jedan jezik koji je živa govorna mešavina svih zatečenih – poseban beloblatski jezik.

To je selo u kome se u jednom danu doživi trista čuda.

Projekat multietno kuće, u skladu sa panonskim ritmom življenja, zamišljen je tako da ne remeti mir žitelja; putnik namernik dobiće sve potrebne informacije, vodiča prirodnjačko-filozofskog usmerenja (ko se najavi nešto ranije na telefon osnovne škole u Belom Blatu), steći će uvid u to kako se nekada živelo u selu koje su osnovali podunavski Nemci.

– Posle 1800. godine ovamo su došli i zadržali se podunavski Nemci; nažalost, pisani podaci o tome pohranjeni su u Torontalskoj županiji u Erdelju u Rumuniji. Ima ljudi koji su žive enciklopedije i koji bi možda znali više o tome, ali oni nisu danas tu... Znamo samo da se narod bavio pre svega zemljoradnjom i zanatima, Slovaci i Mađari kasnije su došli i to kao težaci, a Srbi su ovde prisutni tek od 1970. godine – kaže Nedeljkov.

Uz priču o trodelnoj etnokući Andraša i Rozalije Mezej, pretvorenoj u muzej u kome je jedna soba slovačka, jedna mađarska a jedna – banatska, uz obavezni "kong" (trem), ovde se lako dokuči tajna trajanja: kako se nekad živelo bez aspiratora, čemu služe "slepi prozori", zašto beloblaćanski prozori ne trpe prave uglove i paralelne ivice, šta su to kobasice od blata, koja je paorska a koja hlebna peć...

Pored podruma ukopanih u zemlju (koji podsećaju na rupe u kojima su živeli Tolkinovi Hobiti!), svojevrsna spremišta za iće i piće bila su i u bunaru, a može se čuti i priča o "ledari" i o tome kako su nekada naši stari pravili sladoled od leda sa Dunava i Tise, doduše uz malo ekstremnog sporta glede nabavke materijala za ovu poslasticu.

Kako tvrde Beloblaćani, nekada su reke tekle mnogo sporije, i leda je bilo cele godine...

Nedaleko je i selo Torak sa etnokompleksom i crkvom brvnarom, jedinom koju su Rumuni podigli u Banatu u poslednjih 100 godina. Tu su arhiva, fototeka i kartoteka Muzeja rumunske duhovnosti iz Vojvodine, ali i stalna izložba praznične nošnje, oruđa, pokućstva... Vredi videti!