Лечени од микозе - оболели од рака

Свако 15. дете после Другог светског рата у Србији имало је проблем са микозом, гљивичним обољењем косматог дела главе, па је више од 50.000 малишана лечено терапијом рендгенским зрацима и стављањем „гипсаних” капа на главу, за коју су стручњаци много година касније утврдили да носи повећан ризик од појаве тумора главе и врата и других обољења. Третмани рендгенским зрацима и Лајмовим капама, који су тада сматрани медицински утемељеном терапијом, спровођени су од 1945. до 1959. године (с тим што је било обавезно од 1950. године), здравствено стање пацијената није праћено.
Доктор Горан Шево из београдског Завода за геронтологију, кућну негу и лечење, покренуо је пре пет година са колегиницом прим. др Маријом Тасић истраживање „Касне последице лечења микоза у Србији педесетих година” о искуствима, здравственом стању и последицама лечења микозе код ове групе људи, који сада имају између 56 и 74 године. Трагање за информацијама о леченим пацијентима је било мукотрпно, прегледали су све архиве и болничке протоколе, а у том претраживању им је пуно помогла и „Политикина” архива како би прецизно идентификовали болеснике из тог периода. Затим су у новинама дали неколико огласа позвавши све грађане који су као деца лечени на тај начин да се јаве, што им је значајно помогло у истраживању, јер су организовали разговоре са око 200 људи. Резултати досадашњих истраживања публиковани су ових дана у престижном стручном светском часопису „Лансет”, а њихова тема се нашла на насловној страни овог листа.
Др Шево објашњава да је од 1950. до 1959. године кроз такав вид обавезног лечења прошло 50.000 младих. Оно је спровођено и у периоду 1945-1950. године, према неким претпоставкама њиме је тада било обухваћено око 20.000 деце. Он истиче да је велики број тих пацијената имао или има озбиљне здравствене последице примењеног третмана, који је тада био једини доступни вид терапије, пре појаве лекова против гљивичних болести. За разлику од Србије, у Израелу постоји евиденција 10.000 људи лечених на овај начин, који су пописани и праћени готово пет деценија.(/slika2)
– Мене је контактирала колегиница из Израела да ме пита да ли је нека слична студија рађена код нас и тада сам први пут за то чуо. После шест месеци кренули смо да трагамо за подацима о томе, а пуно нам је помогла књига о микозним обољењима у Србији др Боривоја Игњатовића. Али, већина професора које смо звали ништа није знала о овоме. Пре три године смо добили сагласност за истраживање од министра здравља и Етичког комитета СЛД-а. У Србији, али и другим земљама, због немаштине и нехигијене, нарочито у условима колективног смештаја, оболео је велики број деце. Тако су лечена широм бивше Југославије, али и у Бугарској, Пољској, Израелу, Америци... Уницеф је пружио углавном техничку помоћ, рендген-апарате и возила за транспорт. Лечење је тада било обавезно, држава је наредила да деца морају да прођу кроз поменути третман, а да неодазивање повлачи казне. Када су утврђене последице лечења, већина земаља је одлучила да да финансијску надокнаду онима који су лечени. Можда Србија данас нема новац за то, али зато се могу организовати бар неки систематски прегледи за те људе и организовати брига о њиховом здрављу – истакао је др Шево, наглашавајући да ти пацијенти морају да добију неке бенефите који ће им олакшати живот.
Лекари кажу да су оболела деца била стигматизована и одбачена у друштву због ношења белих капица. У то време примењену дозу није било могуће прецизно измерити, а зрачење је често било веће од дозвољеног. Др Марија Тасић напомиње да је већини људи сада потребан одређен ниво здравствене пажње, да су они на основу болничких протокола добили податке о око 25.000 људи, а да је важно да сазнају све што могу о исто толико пацијената. Један од циљева кампање коју је покренуло ово двоје лекара јесте додатно образовање медицинских радника, који су, нажалост, незаинтересовани за сарадњу, али и утврђивање последица употребе јонизујућег зрачења код деце.
------------------------------------------

Памти зрачење

Владимир Стокић (72), пензионер из Борче, један је од оних људи који су као деца лечени спорном терапијом. Он објашњава за „Политику” да памти и период зрачења главе. Болест га је нашла у Дому за сирочад.
– Један дечак и ја упућени смо на зрачење у Београд. После тога сам носио капу за коју сам веровао да је гипсана – објаснио је Стокић, који је 1956. оперисан од тумора на мозгу, а након тога није могао да говори, нити да се креће.
Говор му се после повратио, али десна страна тела му је и даље одузета.
– Борим се некако. Не дам се, упркос свему – каже Стокић.

Данијела Давидов-Кесар