Петарде и мете

"Кад сам видео ко је у студију променио сам канал, нисам хтео да се нервирам", одговорио ми је пријатељ на питање да ли је гледао последњи "Утисак недеље". Мислио је на емисију у којој је Наташа Кандић тврдила да је Ахтисари у праву када каже да Срби сносе одговорност за Милошевићеву политику. Један клик на даљинском управљачу мог пријатеља је спасао повишеног крвног притиска, али је многе који су остали приковани за емисију Оље Бећковић оштро поделио. До те мере да су директорку Фонда за хуманитарно право док је напуштала Телевизију Б-92 испратила три пуцња.
Срећом, биле су петарде. Покушај застрашивања или испад гледаоца фрустрираног ставовима госпође Кандић о Косову и Метохији? Свако је овај непријатан инцидент протумачио на свој начин, водећи рачуна да у медијској експлоатацији самог догађаја извуче за себе максималну корист.

Наташа Кандић остала је у уверењу да је несхваћена жртва свих режима јер заступа ставове који већини Срба парају уши, а ТВ Б-92 показала је како, и поред авантуре са "Великим братом", прави политичке емисије "високог ризика" о којима се данима распреда.

Даље реакције на инцидент с петардама би могле да се сврстају по препознатљивом културолошком обрасцу који дели Србију на оне који су за техно-звук "Егзита", а против војничке трубе из Гуче – све док се није појавио Синиша Вучинић. У стилу већ заборављеног пророка Љубише Трговчевића ("јавља ми се"), изнео је злослутну прогнозу да "утицајна страна служба припрема отмице и убиства Наташе Кандић, Соње Бисерко и Биљане Ковачевић-Вучо".

Прва реакција председнице Хелсиншког одбора за људска права, Соње Бисерко, на изјаву човека који је оружјем у вили "Мир" бранио Милошевића од хапшења била је да су то будалаштине. Прекаљени борци за људска права у Србији, три жене већ су навикле на разне телефонске претње и друге увреде грађана због активности којима се баве. Вербални напади којима су изложене код њих само јачају уверење да су на правом путу.

Али, не треба заборавити да постпетооктобарска Србија у колективном памћењу већ има трауматично искуство новинске најаве атентата која је свој трагичан епилог имала 12. марта 2003. године.

Неко ће рећи да је само реч о застрашивању због њихове подршке ставовима Мартија Ахтисарија о Косову и Метохији. Можда, али свакако је опасно означавати их у новинама као мете за одстрел, ако ништа а оно зато што то неком може да пружи морбидну инспирацију.

У Србији, прегрејаних страсти, неодмерене јавне речи могу бити веома болне. Просечног грађанина погоди када из уста Наташе Кандић чује како Срби немају другог излаза него да признају албанску власт на Косову или да је српска полиција у енклавама лоше решење. Али то, наравно, не даје за право председнику Српске партије социјалиста да, по нечијем налогу, прети Наташи Кандић, Соњи Бисерко и Биљани Ковачевић-Вучо.