Држава губи спор

До сада је Европски суд затражио да се држава Србија изјасни о наводима из 22 представке чији подносиоци сматрају да им је нарушено неко од права гарантованих Европском конвенцијом о људским правима. Међутим, за мање од две седмице би требало да стигне и прва пресуда тог суда поводом тужбе једног нашег грађанина.

Колико се наших грађана обратило Европском суду за људска права у Стразбуру, од када је земља примљена у чланство Савета Европе, у домаћој јавности по правилу било је више ствар нагађања него поузданих података. Пошто такве информације овај суд саопштава по истеку календарске године, тако се и сазнало да је до краја 2005. у Стразбур стигло 1.345 представки од чега 384 или више од четвртине није прихваћено.

– Најављено је да ће 19. септембра бити донета пресуда у предмету који се тиче повреде права на претпоставку невиности. Реч је о случају који је био покренут у време када још нисам био изабран за државног заступника, па је тада Министарство правде слало одговоре, тако да сам био укључен тек у завршну фазу и изјаснио се само у вези са захтевом за правичну накнаду – каже тим поводом др Славољуб Царић, заступник Републике Србије пред Европским судом.

Реч је о предмету који се водио пред Окружним судом у Новом Саду, када је у току поступка преиспитивања притвора донето решење с формулацијом која је, по наводима подносиоца тужбе – повредила право на претпоставку невиности. У оквиру права на правично суђење Европска конвенција истиче да "свако ко је оптужен за кривично дело сматра се невиним док се не докаже његова кривица на основу закона" (члан 6. став 2).

Ко ће то да плати

Др Царић подсећа да треба правити разлику између одлуке и пресуде овог суда. Док одлука суда може да се односи и на (не)прихватљивост представке, у случају када се, као сада, најављује пресуда "статистика је неумољива и пресуде су углавном у корист апликаната", односно подносилаца.

– Овде је реч о пресуди где је суд одлучио о меритуму да ли је захтев из представке основан или не. У већини случајева као, рецимо, на примеру Хрватске, прошле године од 26 пресуда у 24 случаја суд је нашао да је представка била основана.

Поједностављено, када суд у Стразбуру најави пресуду, с великом дозом вероватноће може се очекивати да је држава страна која губи спор.

Таква одлука доставља се држави на коју се односи, али и објављује на сајту Европског суда за људска права и тиме садржај постаје јавно доступан. Међутим, од тог тренутка настаје и обавеза државе да поступи по одлуци суда. Обично је у питању рок од три месеца. Конкретно канцеларија државног заступника дужна је да такву одлуку преведе, објави у службеном листу и достави надлежним органима који треба да је испоштују. Уредба о заступнику Србије пред овим судом прописала је, поред осталог, да ако се пресудом утврди да је Република Србија прекршила Конвенцију, заступник се стара о извршењу пресуде.

Када изгуби спор, на терет државе пада исплата новчаног износа, који је или договорен поравнањем или назначен у пресуди. Према поменутој уредби, таква исплата "врши се из средстава органа Републике Србије чији су акти проузроковали кршење људских права", односно довели до поступка у Стразбуру.

Немају коме да се жале

Др Славољуб Царић, међутим, сматра да то питање није решено на одговарајући начин и да би се већ код прве пресуде могао појавити проблем практичне примене. У случају, рецимо, одуговлачења судског поступка или повреде претпоставке невиности судских органа, накнаду би требало да исплати суд који је одговоран за такво поступање. Такав суд може да се позове на непостојање сопственог буџета, па све то да проследи Министарству финансија а одатле Министарству правде, а то пребацивање с једног на другог, сматра заступник, не би било добро за државу имајући на уму рок од три месеца.

У време постојања државне заједнице СЦГ јављала се правна дилема да ли ће суд у Стразбуру уопште разматрати представке о којима се претходно није изјаснио Суд СЦГ као највиша правна инстанца у земљи или не, који који дуго није функционисао, а после раздвајања престао да постоји. Сада такве дилеме нема, али проблеми су остали. Предмети, односно жалбе које су том суду СЦГ упућивали грађани због повреде неког од људских права у међувремену су обустављени "и ту је сада правни вакуум јер не постоји одговарајући орган на нивоу Србије који би о томе одлучивао". По садашњим уставним решењима, грађани немају могућност да поднесу уставну жалбу Уставном суду Србије. Велико је питање ко је у предности јер поступци грађани који су се својевремено обратили Суду СЦГ, као највишој правној адреси, обустављени су, а они који то нису учинили – сада немају коме да се обрате