Препарати за зараду

Произвођачи лекова све више постају жртве сопствене незајажљивости. Њихову безобзирну трку за зарадом, како још много пре, тако и током појаве новог грипа, грађани су казнили неповерењем и, кад год могу да бирају, окретањем леђа. То је био благослов за прописима много мање спутану индустрију дијететских производа, минералних вода и сличних, тзв. помоћних лековитих супстанција. Реч је о томе да фармацеутске компаније морају да испуне ригорозне услове како би лек био регистрован, а за производе који се подводе под скупни назив додаци храни довољно је да се, без чврстих доказа, покаже да нису шкодљиви. Отуда све већа понуда агресивно рекламираних препарата, од којих око две трећине никада није научно испитано, а многи испитани су или некорисни или, чак, штетни.
Широко се злоупотребљавају и неки, када се уносе храном, неопходни састојци, попут витамина и минерала. Медицина је показала да њихово одсуство води оболевању, али поуздано се зна да изоловано давање витаминских препарата, попут провитамина А, витамина Е и сл., особама које не пате од тзв. хиповитаминоза директно скраћује живот. Доказано је и да иначе корисни минерали, попут рецимо код нас популарног селена, могу да угрозе здравље ако се уносе у виду таблета, дражеја и сл. То је и разумљиво јер је људски (и не само људски) организам фино усклађен механизам, те концентроване, а то обично значи и да мамутске дозе било које супстанције нарушавају деликатну, милионима година прилагођавану равнотежу у размени материја.
Ова сазнања су већ допрла до многих образованих лаика, па се пропаганда усмерава на наводну корист од мултивитаминских и мултиминералних препарата. Било појединачно било збирно дати они могу да помогну само у случајевима када лекар процени да су потребни, али водеће институције у свету су категоричне да не спречавају појаву најзначајнијих болести (инфаркта срца и мозга, рака), нити продужавају живот. Општи став непристрасних експерата је да су они непотребни одраслим особама које се разноврсно хране.
То је савршено јасно и сваком трезвеном сеоском домаћину, свесном просте истине да оно што није природно, ретко може да буде корисно, али ће често и он сам, под утицајем рекламе, о томе беседити испијајући минералну воду, чак и ако му је идеална изворска вода надомак куће. Мало ко ће се запитати да ли му је потребан додатни натријум, који скоро све минералне воде имају у знатној концентрацији, мада грађани свих земаља у којима су обављана таква испитивања (нама су, међу њима, по навикама најближи Пољаци) кухињском сољу уносе неколико десетина пута више натријума него што су им минималне потребе. Наравно, за човека чија се дневна доза белог вина мери литрама добро је да своје пиће меша са киселом водом, али је ту реч о посебној врсти вагања штете и користи.
Ради придобијања муштерија по правилу се користе громопуцателни аргументи, а нарочито се истичу антиоксидантна својства нових препарата, као наводно ефикасних средстава за „неутралисање слободних радикала”. Чак и на људе којима је блиска хемија, то оставља утисак, мада знају да по том, тзв. оксидоредукционом потенцијалу предност треба дати за ткива најразорнијим једињењима попут салцгајса и негашеног креча. Средства која се нуде у продаји далеко су од тако драматичних ефеката, али су обично или штетна на дужи рок или, у најбољем случају, њихова корист за људе никада није научно доказана.
Типичан пример је у последње време нападно рекламирани германијум. Када би био тачан бар део онога што несавесни промотори тврде, то би било револуционарно средство које би учинило да половина здравствених радника оде на берзу рада и спас потражи у преквалификацији. Истина је, међутим, да ниједан по здравље користан ефекат германијума није објективно и квалификовано документован, а листа штетних дејстава је дуга, разноврсна и врло забрињавајућа.
Препарати сумњивих дејстава или неодговарајућих и неоправдано проширених индикација за употребу користе се у целом свету, али постоји једна битна разлика. У озбиљно уређеним државама ретко се деси да јавност свесно обмањују људи са високим академским звањима, а уколико се открије да то чине, следе драстичне санкције. У Србији и још неким земљама, испред имена заговорника „чудотворних” средстава често стоји импресивна листа звучних скраћеница (проф., прим., др сц., мр пх. итд.). Да ли за кажњавање баш сваког одступања од елементарних професионалних и људских моралних норми треба чекати крај транзиције?
Зоран Радовановић,
професор универзитета